Ovaj članak govori o zaljubljenosti i ljubavi, i nužnosti ličnog razvoja – da bismo mogli da volimo drugoga, kako dete tako i odraslu osobu.

ALI JA NISAM TO ŽELEO!

Kada želimo da procenimo da li je nešto dato od srca, obično pitamo davaoca o njegovoj nameri – i to je pogrešno. Bolje bi bilo da pitamo primaoca: „Osećaš li da ti je ovo dato od srca?” Ako je odgovor negativan, kako je primalac osetio da nije dato od srca? Tokom vremena pronađeni su brojni izrazi i objašnjenja koja kažemo čim dođe do prekida veze između davaoca i primaoca. Npr:

  • „To uopšte nije ono što sam ja htela!”
  • „Uvek sve pogrešno razumeš!”
  • „Da, ali ja to nisam učinio kako bih te rastužio!”
  • „Pa šta sad želiš da uradim?”
I deci:
  • „To je za tvoje dobro.”
  • „To je samo zato što te volim.”
  • „Ne prenemaži se!”
  • „Nemoj to toliko primati k srcu. Tata i mama nisu baš tako mislili.”

Cilj svih ovih izjava je obrazloženje ili izvinjenje za neuspešnu emocionalnu razmenu između dve osobe. Ovakve ili slične izjave mnogi su od nas naučili još kao deca. Bez obzira jesmo li se stvarno obradovali Božićnom ili rođendanskom poklonu, važno je bilo izgledati radostan! Učili su nas „Bitna je namera!”, ne misleći kakvu konfuziju ovaj nedostatak logike može da izazove u dečijim mozgovima koji još nisu ovladali komplikovanom igrom žmurke zamaskiranih socijalnih kodova.

Deca, u stvari, mogu da razgraniče ove dve stvari. Oni bez problema mogu da budu razočarani dedinim poklonom i da ga nakon toga iskreno zagrle. Treba im samo malo vremena kako bi završili sa pokazivanjem jednog osećanja pre nego što pokažu sledeći. U stvari, oni gaje zdravo i naivno poverenje da deda bez problema može da vidi razliku između njihovog osećanja prema poklonu i prema njemu. Nema nikakve sumnje da je deda kupio poklon s namerom da obraduje svog unuka, ali u tome nije uspeo – tačka. Nijedna strana se ne može optužiti – u tome nema krivca!

To je bila samo neuspela razmena između dve osobe. Ali onaj ko iz ovoga najviše može da nauči je gotovo uvek davalac. On uvek mora da se zapita (a dobra je ideja i zapitati primaoca): „Kako da izrazim svoju ljubav prema ženi/detetu/prijatelju na način koji će ih obradovati?” To ne znači da se večno treba prilagođavati drugima radi drugih, ili je to možda prihvatljivo? Odgovor je – i da i ne. Zavisi od toga kako shvatamo sami sebe. Ako razumemo sami sebe, svoja sopstvena osećanja i stavove – onda je odgovor „ne”. Osećanja su u redu, no važno je obratiti pažnju na to da je potrebno promeniti ili iznijansirati postupak. Ne radi druge osobe, nego zbog našeg međusobnog odnosa. Za ovo postoji mnogo razloga, ali ja ću u vezi sa gore navedenim navesti samo nekoliko:

  • Može doći do neusaglašenosti kod samog davaoca. Neretko izražavamo osećanja na načine koji su u potpunom neskladu s izvornim osećanjima, koji onda s razlogom zbunjuju okolinu. Vičemo i grdimo kada smo tužni, ili obrnuto, plačemo kada smo ljuti. Čak postoji i poslovica koja kaže: „Ko se tuče, taj se voli!” Neke osobe deluju povučeno i ljuto i onda kada su prepune ljubavi ili obrnuto. Muževi koji tuku svoje žene gotovo uvek obrazlažu svoj postupak time kako to čine iz ljubavi i to je često tačno. Kako primalac to nikako ne može da oseti kao znak ljubavi, mora se naglasiti da je ovo ozbiljan zastoj u komunikaciji.
  • Jedna od najvažnijih stvari koju smo naučili kao deca jeste kako da steknemo osećanje da smo vredni ljudima koji su nam važni i kako možemo da im iskažemo svoju ljubav. Često naš partner potiče iz potpuno drugačije porodice s potpuno drugačijim načinom iskazivanja osećanja. Mnogi parovi prepoznaju ovaj fenomen, npr. u odnosu na telesnost. Ukoliko želimo da naša ljubav pronađe put do druge osobe, često moramo da učimo nove načine kako da je prenesemo i primimo. Činjenica je da su svi ljudi različiti, kako deca, tako i odrasli. U zajedničkom životu moramo usvajati nove načine na koje ćemo ih voleti, bez obzira kako nam se oni, s našeg ličnog stanovišta i iskustva, čine čudnim i ekscentričnim. Ponekad to ne uspeva, i to je jedno od najvažnijih objašnjenja zašto se ponekad dvoje ljudi jako voli, a istovremeno ne može da izdrži zajednički život. A to je, naravno, i jedno od objašnjenja zašto mnogo roditelja svakodnevno zlostavlja svoju decu – iz najboljih namera.

VOLIM ILI SAM ZALJUBLJEN?

Često brkamo pojmove „voleti” i „zaljubiti se”. Četrnaestogodišnjaci vole jedno drugo, bračni parovi s dužim iskustvom ponekad kažu kako su još uvek zaljubljeni i najčešće razumemo šta time žele da kažu. Nemam nameru da zavodim red u ovom romantičnom haosu, hteo bih samo da skrenem pažnju na razne životne faze u kojima se ovi pojmovi mogu koristiti drugačije.

U prvih sedam-osam godina ljubavne veze partneri su, uprkos brojnim različitostima, najviše obuzeti uzajamnim usaglašavanjem, ujednačenošću, harmonijom, sličnostima… Kada smo zaljubljeni i onaj drugi nas pita „Hoćeš li da ideš sa mnom u bioskop?”, obično ne odgovaramo sa: „Daj mi sat vremena da razmislim o tome.” ili „Zavisi koji si film mislio da pogledamo!”. Kažemo: „Da!”, a o detaljima brinemo kasnije ili uopšte ne brinemo, jer nam je najvažnije od svega da budemo zajedno. Na isti način cilj zaljubljenog para je da budu saglasni, npr. o vaspitavanju dece, uređenju stana, muzičkom ukusu, stilu oblačenja, njegovim i njenim roditeljima, prijateljima itd. To nije naročito bitno, ali je tako, uprkos godinama ili životnom iskustvu partnera. Možda su zato mnogi u prošlosti proglasili zaljubljenost jednom vrstom bolesti.

Kaže se da je ljubav slepa i pod tim se misli da nas zaljubljenost sprečava da realno procenimo onog drugog. Ovo je možda tačno, ali najozbiljnija prepreka je naša smanjena sposobnost upoznavanja samog sebe i razlika između nas i partnera. Ignorišemo naše sopstvene potrebe i nezaustavljivo pristajemo na mnogobrojne kompromise, jer nam je najvažnije da budemo zajedno i u to ime postajemo skromni, te činimo ustupke. Ukoliko se tako nastavi, nakon prvih pet-deset godina veze, romantika prestaje, a mi počinjemo (svesno ili nesvesno) da sabiramo kompromise na koje smo pristali. Počinju se „skupljati bodovi” u sujetnoj nadi kako će partner naposletku početi da oseća krivicu, pa ćemo tada moći da razmenimo naše bodove za odgovarajući kompromis. To često dovodi do večnih svađa koje prekidaju takvu praksu ili dovode do permanentnog stanja, koje se može nazvati „hronična upala savesti”.

U svim međuljudskim odnosima kontakt je poput zanjihanog klatna između biti zajedno ili ne. Oba stanja postaju grčevita i neizdrživa ako pokušavaju da se očuvaju zbog emocionalnog pokrića. U prvim godinama zaljubljenosti, pod njenim sunčanim zracima, gledamo površno na ove prirodne zakone, te plaćamo cenu prvom sedmogodišnjom krizom koja nastupa u trenutku kada su naše različitosti previše i predugo bile uklanjane s puta u ime zajedništva. Zaljubljenost je možda jedno od najsebičnijih stanja u kojem čovek može da se nalazi. Mi, doduše, kažemo kako smo zaljubljeni u drugoga. Biti zaljubljen, za većinu, znači da onaj drugi budi u nama more divnih i prijatnih osećanja. Kada se druga osoba nalazi u našoj blizini, osećamo se predivnim, pa uveravamo sami sebe kako je i onaj drugi predivan. Niko me ne može uveriti kako bi zaljubljeni trebalo da budu razboritiji u toj situaciji. Jedini problem sa zaljubljenošću jeste, kao što je opštepoznato, da ona u jednom trenutku nestaje. I to je sasvim u redu.

To je u redu, između ostalog, zato što nam daje mogućnost samopreispitivanja – možemo li voleti onog drugog. Voleti drugu osobu zahteva, naime, nešto sasvim suprotno od sebičnosti u periodu zaljubljenosti, brze i ponekad ne baš skromne kompromise. To zahteva sposobnost sagledavanja onog drugog na njegovim/njenim sopstvenim premisama – njegove/njene želje i potrebe moraju se odvojiti od svojih vlastitih. Ali čemu služi sagledavanje partnera na njegovim premisama? Služi za upoznavanje njegovih vrednosti kojima on/ona meri svoj život; ciljeva koje je sebi postavio/la; glavnih potreba u njegovom/njenom životu i ideja o tome kojim putem treba ići kako bi dostigao/la svoj cilj i ispunio/la ove potrebe. To ne znači da je partner obavezan da ispunjava ove potrebe i stavi svoj život na raspolaganje kako bi onaj drugi ostvario svoje ciljeve. To sadrži obavezu sagledavanja važnosti onog drugog te pridavanja istog značaja njegovim vrednostima, potrebama i ciljevima kao i svojim sopstvenim. Koliko god je to moguće, treba što manje stajati na putu ostvarenja ciljeva drugoj osobi. U tome je značenje pojma „ravnopravnost”. A bez ravnopravnosti apsurdno je govoriti o ljubavi prema drugoj osobi – detetu ili odraslom. Osećanje ljubavi nije dovoljno ako ga ne dopunjuju postupci.

Da, ali ne znači li to onda da treba reći „da” i „Amin” svemu što onaj drugi hoće? Ne, ne znači! Pre svega, vrlo mali broj ljudi ima potpun i jasan pregled svojih vrednosti i ciljeva. Čak i ako mislimo da ga imamo – grešimo. Zbog toga, voleti drugu osobu znači i pružati joj otpor prepun ljubavi, te graditi nežne barikade. Kad koristim izraze „pune ljubavi” i „nežne”, onda pri tome ne mislim da treba biti premekan i popustljiv. Mislim da treba da imamo sposobnost pružanja otpora, prethodno spoznavši osnovne životne principe partnera, nasuprot egoističnom otporu, do kojeg se isključivo dolazi, jer su se potrebe i ciljevi partera isprečili na putu mojima.

Osim toga, postoji nekoliko područja koji više pripadaju zajednici nego jedinki, npr. hoćemo li imati još dece? Ovde su zaista zajedničke vrednosti na ispitu. Je li u redu postati tata samo zato što ona to želi ili postati mama zato što on to želi? Ja, naravno, ne mogu da odgovorim na ovo pitanje u ime drugih. Primer je odabran samo kao ilustracija da se dela puna ljubavi ponekad mogu, u prvom trenutku, doživeti kao odbijanje, ukoliko je odgovor „ne”. Ljubav često podrazumeva da kažemo „ne” željama i potrebama partnera, bez obzira koliko su te želje legitimne i potrebe zdrave. I opravdanje i bes potiču iz ljubavi, mada ni davalac ni primalac tako ne osećaju. Nije baš lako voleti drugu osobu na način na koji ona doživljava ljubav. Većina se čitavog života trudi da to, koliko-toliko, savlada. Na svu sreću, u većini međuljudskih odnosa, nije odlučujući perfektan i briljantan rezultat. Sreća je, kao što bi rekao Soren Brun, biti na pravom putu.

MOŽE LI VASPITANJE BITI NEŽNO?

Da, pod istim uslovima kao što to može biti i ljubavna veza. Roditelji moraju da uvide kako zaista upoznaju svoju decu tek nakon što provedu ceo život sa njima. Ili rečeno na drugi način: vaspitanje može biti nežno, detetu se može pozitivno preneti roditeljska ljubav, ukoliko se ona usputno prilagođava prirodi deteta, te njegovoj različitosti u odnosu na roditelje i na drugu decu. Roditelji često tumače vaspitanje upravo suprotno. Smatraju ga nizom šablona u koje deca treba da se uklope, bez obzira na svoju prirodu. Isto tako, postoji ogromna protivrečnost između osećanja i delovanja. Ponekad je ni sami ne primetimo i tada s pravom doživljavamo da smo pogrešno shvaćeni od stane onog drugog. Time možemo da naučimo koliko su ljudi različiti i kako mogu drugačije shvatati nešto što je nama očigledno.

Čest problem u ljubavnoj vezi je protivrečnost između forme i sadržaja. To možemo da ilustrujemo primerom u kojem primaoca pisma toliko odbija koverta da uopšte ne želi da pročita pismo. Naravno, može da se kritikuje idiot koji ne otvara svoja pisma, ali se time neće mnogo doprineti zajedništvu. Najbolje je pokušati otkriti boju koverte koja mu se sviđa. Ako ništa drugo, doći će do sopstvenog zaključka kako je sadržaj važniji od forme.

Jesper Jul

Ovaj tekst je autorsko delo Jespera Jula. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu molimo vas da navedete autora teksta i postavite naš logo i link ka sajtu Familylab Srbija. Hvala na razumevanju.