Nekada su granice koje su roditelji postavljali svojoj deci bile nalik na zakone i policijska pravila koja su važila i u porodičnom domu i izvan njega, a veoma su se razlikovala od pravila koja su važila za odrasle. Roditeljima nikada nije bilo lako da postave granice svojoj deci, ali vremenom se pokazalo, više nego očigledno, da one treba da se povuku, i bile su zajedničke za veći broj porodica. Ni deci nikada nije bilo lako da se pridržavaju roditeljskih granica. Uvek je postojala obaveza čvrstog poštovanja postavljenih granica, beskonačnih kazni, zabrana i naredba, čak i pre nego što su deca počela da se pridržavaju tih granica, ili pre nego što sto naučila da igraju dvostruku igru – da stvaraju privid da zapravo poštuju granice, a u stvari bi činila ono što žele. Takav zakon je funkcionisao pre svega zato što su odrasli imali pravo da vrše nasilje nad decom.

Roditelji se iz brojnih razloga nikada nisu zapitali – da nije možda ovaj sistem pogrešan? Nisu li možda same granice i način na koje se one postavljaju neadekvatne? Vladalo je opšteprihvaćeno mišljenje da nešto nije u redu sa decom, stoga su roditelji i stručnjaci preporučivali postavljanje čvrstih granica kao najbolji lek. “Uprkos svemu, granice moraju da postoje!”, govorili su odrasli jedni drugima, dok su zabrinuto vrteli glavama i mislili na nedopustivo ponašanje dece. Danas su prošla vremena kolektivnih policijskih pravila, kao i pravo odraslih da vrše nasilje nad decom. Međutim, to nije olakšalo život ni deci, a ni roditeljima. Mnoga deca se upućuju na tretmane (sama ili zajedno sa svojim roditeljima), samo zato što je roditeljima teško da postave granice. U nekim drugim porodicama ovaj problem ne dovodi do tretmana ili savetovanja, iako je veoma prisutan.

Šta su granice?

Vaše granice su izraz onoga šta hoćete i onoga šta nećete; onoga na šta želite da pristanete, kao i onoga na šta ne želite da pristanete; šta volite, i šta ne volite. Granice su isto tako ono šta mislite da je dobro ili loše za vas i vaše najbliže. Dakle, granice su norme i pravila za koje ste toliko sigurni da su ispravne, da smatrate kako one treba da važe i za ostale ljude.

Neke su granice vrsta praktičnih pravila: Da li deca treba da se izuvaju kada ulaze u kuću, ili je to svejedno? Da li je jako važno da porodica zajedno obeduje, ili to nije važno? Smeju li deca da gledaju televiziju kada, koliko i šta ona žele, ili će roditelji da učestvujuu donošenju te odluke? Smeju li deca da ulaze i izlaze iz spavaće sobe njihovih roditelja, ili pre toga treba da pokucaju na vrata? Druge granice su više individualnog karaktera: Smeta li vam da se deca penju po vama kad ona to hoće i kako ona to hoće, ili je za vas to u redu? Da li je u redu da deca koriste kupatilo dok su im roditelji na WC-u, ili roditelji više vole da budu sami? Da li se roditelji ljute kada deca psuju i govore ružne reči, ili im je to svejedno? Da li roditelji više vole mirna jutra,ili se slažu sa time da deca oko njih pričaju i igraju se? I na kraju, neke granice imaju karakter opštih principa: Za decu je najbolje da idu da spavaju uvek u isto vreme. Deca ne treba da čuju sve šta roditelji govore. Deca treba da veruju u Boga, inače će im život biti bez sadržaja. Za decu je zdravoto da što ranije imaju svoje obaveze.

Gde su vaše granice?

Ono što svaki roditelj treba da učini jeste da definiše svoje granice, i ako može da utvrdi zašto ih ima. Na primer, kada sam ja pre 30-ak godina postao otac, bio sam potpuno siguran da je za našeg sina najbolje da se od samog početka navikava da spava sam u svojoj sobi, a isto tako je mislila i njegova majka. Mislim da je ovakav moj stav proizašao iz tri razloga:

  1. Ja sam kasno dobio svoju sobu i želeo sam da svom sinu omogućim taj luksuz od samog početka.
  2. Želeo sam da naša spavaća soba bude prostor samo za nas odrasle.
  3. Čitao sam knjige o vaspitanju dece posle kojih sam još čvršće ostao pri svom mišljenju. (Kasnije ću da se vratim na to kako se završilo postavljanje ove granice).

Ako je vaš pristup ovakvim pitanjima blizak većini ljudi, onda ćete biti sigurni kod postavljanja većeg broja granica, jer su one dobro promišljenje. Nekih drugih granica postaćete svesni tek kada ih vaše dete, ili neka druga osoba budu narušili. Dobro je da se razmisli i o jednoj, i o drugoj vrsti granica. Porazgovarajte sa svojim partnerom o njima, takođe porazgovarajte i sa decom, ako su dovoljno odrasla da mogu da razmisle da li mogu da stoje iza njih. Nemoguće je da planirate svoje lične granice pukim razmišljanjem o njima. Najčešće je za taj proces potreban sukob. Ponekad ćete otkriti kako vi i vaš partner imate različita gledišta o nečemu tek onda kada dođete u sukob sa detetom, ili kada počnete da odlučujete šta je najbolje da se učini u određenoj situaciji. Stanovište da sve vaše granice nisu primerene (ni za vas, ni za ostale), vredno je pohvale. Vi, naravno, imate svoje jake razloge zašto su te granice takve kakve jesu, ali ukoliko ih držite za jedine ispravne, stvorićete problem i sebi, a i svojoj okolini.

Postavljanje granica

Pre samo 25-30 godina postavljanje granica je bilo mnogo jednostavnije nego danas. Tome je doprinosila prvenstveno usaglašenost društva oko postavljanja granica unutar same porodice, institucija, škola, vrtića itd. Može se reći da je tada bilo jednostavnije da se bude odrasla osoba. Ako su roditelji bili u nekoj nedoumici, mogli su da se raspitaju kod drugih porodica, prijatelja i suseda, i u najvećem broju slučajeva ne samo da su dobijali slične odgovore, nego su dobijali i njihovu podršku. Većina odraslih je tada čvrsto verovaloda deca po svaku cenu moraju da se podčine i prilagode odraslima, ako je neophodno, onda da to učineupotrebom prisile i kazne. Postojala je razlika u granicama između pripadnika različitih socijalnih slojeva, ali unutar svoje socijalne grupe, cilj i sredstva su bili gotovo identični. Od tada do danas su nastupile mnogobrojne promene u društvenim i porodičnim normama i vrednostima, stoga smo stekli više znanja o deci i njihovom razvoju.

Primer: U Majčinoj knjizi napisanoj 1925. godine, roditelji su se čvrsto odgovarali od zajeničkog porodičnog obedovanja. Potom su usledile decenije u kojima se to smatralo ispravnim i vrlo važnim za celu porodicu. Danas pak važi mišljenje da bi roditelji trebalo sami da odluče da li će da odaberu zajedničke obroke u krugu porodice nekoliko puta nedeljno, ili će da se opredele za slobodu odlučivanja svakog pojedinačnog člana porodice, kada će da jede, gde će da jede i šta će da jede.

Na osnovu čega će roditelji da donesu tu odluku?

Na psihološkoj osnovi?

Na zdravstveno-prehrambenoj?

Na praktičnoj osnovi, organizujući se prema radnom i slobodnom vremenu?

Na osnovu emocionalnog doživljaja užitka koji donosi zajednički obed?

Jesu li zajednički obroci u njihovim porodicama bili trenuci uživanja ili mučne tišine?

Da li roditelji vole da pripremaju bogate ručkove ili je mikrotalasna peć postala novi kućni oltar?

Bez obzira na to šta roditelji odaberu, da li oni time žele da nešto izbegnu ili postignu? Da li porodičnim granicama i vrednostima upravljaju snovi ili košmari?

U skandinavskoj kulturi bezgranična i totalitarna vlast roditelja nad decom je u svom završnom stadijumu, i to je u svakom slučaju pozitivno. Jedan od rezultata zbog čega je tako jeste to da smo sada mi, odrasli, prisiljeni da učimo nove načine ophođenja prema deci. Činjenica koja je ostala nepromenjena jeste ta da je za decu najzdravije da odrastaju u porodicama u kojima postoje određene granice, ali je nedopustivo postavljati ih u formi zabrana i naredbi: Moraš! Ne smeš! Trebaš! Nemoj! Sad si jako nevaljao!

Danas postoje dve vrste roditelja koje neminovno zapadaju u nevolje. Tu spadaju roditelji koji grčevito pokušavaju da zadrže utvrđene načine prilikom postavljanja granica, kao i roditelji koji su vođeni srcem i stoga odmiču od oštre i autoritativne forme, ali teško uspevaju da pronađu nove i bolje načine. Prva grupa roditelja smatra svoju decu za buntovnu i drsku, a u drugoj grupi deca su ta koja vrlo brzo preuzmu porodično kormilo i počinju da njime upravljaju. I jedno i drugo je destruktivno i nezdravo kako za decu, tako i za roditelje.

Najvažnija razlika je u tome što granice više ne treba da se postavljaju kao električna ograda oko dece, već kao lične granice odraslih. Umesto da se zapitate: “Šta je najbolje za moje dete?”, zapitajte se: “Šta je najbolje za mene, i kako će to da se odrazi na moje dete?” Ne možemo da se više ravnamo prema “spisku gotovih rešenja” kako bismo uočili ono što je “uobičajeno”, “tačno”, “ispravno”. Umesto toga treba sami sebe da zapitamo: “Ko sam ja i ko je moje dete?”, a to je za mnoge od nas sasvim drugačiji način razmišljanja i sasvim drugačiji zadatak. Pored toga, takav način razmišljanja zahteva više vremena.

Mišljenje koje je utvrđeno je to da većina današnje dece ispituje granice do kojih mogu da idu, tako da nimalo ne čudi zaključak roditelja i pedagoga kakoje neophodno da se postavišto više jasnijih granica, a odrasli moraju da budu strožiji i dosledniji njima. Moje iskustvo govori da će delotvornije biti da se problemu pristupi tako što će umesto ove “dijagnoze” dečije potrebe da se opišu,da bi se na kraju reklo: “Aha, ovde imamo dete koje izgara od želje da shvati ko su njegovi roditelji, i to dete želi da shvati njihovo stanovište.”

Deca počinju da ispituju granice do kojih mogu da idu (postaju naporni i razuzdani), a tada njihovi roditelju imaju poteškoća prilikom pronalaženja sebe i sopstvenih granica.U svojoj nemoći ulaze u ulogu “roditelja”, pokušavajući da kombinuju vlastite ideje sa stavovima društva o tome kako bi trebalo da izgledaju “pravi” roditelji. Zbog toga smo česti svedoci kako roditelji imaju problema pri postavljanju granica ne samo u odnosu na svoju decu, nego i u odnosu na druge osobe: životne saputnike, roditelje, kolege, klijente… Roditelji zbog toga nisu krivi. Ne radi se ovde o lošim roditeljima, niti o lenjim vaspitačima koji bi samo trebalo da se saberu i nauče pokoju metodu ili tehniku. Njihova deca su ta koja ih suočavaju sa problemom koji je postojao i pre nego što su postali roditelji.

U tome nema niša sramotno i neuobičajeno. Mnogi od nas su postali roditelji u životnom dobu u kojem još nismo potpuno upoznali sami sebe i gde nismo završili izgradnju naših granica u odnosu na druge ljude, a pogotovo (u nekim slučajevima se ta granica nikada i ne postavi) u odnosu na čoveka ili ženu sa kojim/kojom smo dobili dete. U porodici u kojoj smo odrasli, naučili smo nešto o ličnim granicama, ali ne i sve o njima. Neke od onih zdravih granica koje smo tada imali nisu se sviđale našim roditeljima, pa smo morali da ih se odreknemo. Neke od nezdravih granica koje smo tada imali nisu se sviđale našim roditeljima, pa smo morali i njih da se odreknemo. Neke od nezdravih emocionalnih granica koje su imali naši roditelji smo morali da prihvatimo, dok su neke od naših granica bile pređene i narušene, a neke ignorisane. Zbog toga je naša druga (i treća, i četvrta itd.) porodica mesto gde treba da nastavimo svoj lični razvoj. Što se tiče razvoja vlastitih granica, to u većini slučajeva traje između deset i petnaest godina. Veliki deo ovog razvoja se odigrava uz decu i sa decom, i u velikoj meri je inspirisan njima. Takvu vrstu inspiracije često doživlavamo kao razdražljivost i frustraciju, pa se mnogi roditelji oslanjaju na stogodišnju tradiciju koja se svodi na iskaljivanje tih osećanja na deci u obliku kritikovanja, optuživanja, grdnje i zabrana. Sve ovo deluje destruktivno na samosvest dece i na porodični sklad. Ono što je najvažnije jeste da se tako narušava integritet deteta, jer na kraju krajeva, poručuje deci da je u redu da se ne poštuju granice drugih ljudi! Deca potom upotrebljavaju naučeno tako što prelaze i ne poštuju granice svojih roditelja.

Biti ličan

Na prvi pogled teško je da se uoči razlika između ove dve rečenice: “Ne smeš da diraš peglu!” i “Ne želim da diraš peglu!” Smisao je isti, a svrha je u oba slučaja da spreči da se dete povredi. Dalekosežno gledano, razlika je velika. Prva rečenica izriče zabranu, dok druga izriče ličnu granicu koja u konkretnom slučaju ima i lični sadržaj: “Ne želim da se opečeš.” Ovo možemo da nazovemo razlikom između “ja-poruke” i “ti-poruke”.

“Ja-poruka” ili lična izjava stvara kontakt između ljudi, dok ga “ti-poruka” prekida i tako stvara udaljenost. Ako želimo da deca uče i razvijaju se, onda je ovakav kontakt između njih i roditelja od životne važnosti. To možemo da testiramo prilikom sledećeg sukoba sa svojim partnerom. Ako oboje budete govorili onom drugom “ti-porukom”, rezultat će biti svađa bez rešenja. Ako budete govorili o sebi “ja-porukom” sukob će se razvijati u plodonosan razgovor. Deca rado sarađuju sa svojim roditeljima i daju im ono što roditelji od njih traže. To im daje osećaj uspešnosti i zadovoljstva. Zabrana i kritika izazivaju suprotan efekat (isto kao i kod odraslih!)

Prva izjava: “Ne smeš da diraš peglu!” već sadrži blagu kritiku: “Diraš!”. Kad se ovo ponovi po peti ili deseti put, kritika postaje sve izraženija:

“Imaš li vatu u ušima?”

“Zašto nikad ne slušaš šta ti se govori?”

“Jesi li ti normalan?”

“E, sad si baš nevaljao!”

Ili indirektno:

“Već si dovoljno veliki da bi to mogao da razumeš!”

“Sad više nisi mamin dobar dečak!”

“Sad si rastužio mamu!”

Jednostavno, to tako ne ide. Nikada ne može da izađe na dobro ako prvo zamolimo druge osobe da poštuju naše granice, a već u sledećoj rečenici mi kršimo njihove. I deca i odrasli reaguju na isti način: uzvraćaju istom merom! Ako je ova lična izjava: “Ne želim da diraš peglu!” obeležena ljutnjom, strahom ili blagim izlaženjem u susret, ona još uvek ima presudno značenje: To je vruće!

Dete će možda da se uplaši, rastuži, frustrira, ali se neće osećati kao da je nešto skrivilo. Njegove lične granice ostaće netaknute i tako će postepeno da nauči da poštuje granice svojih roditelja. U prethodnom primeru sam namerno odabrao granicu koju mnogi roditelju prepoznaju i nije potrebno mnogo truda kako bi se iza nje stalo. Zbog togamožemo da je lako i lično izrazimo. Pogledajmo drugi primer: “Ne želim da se igraš klavirom!”, umesto: “Ne smeš da se igraš klavirom!”, ili “Klavir nije za igranje!”.

Ovde roditelj lako može da postane nesiguran. Treba li na to da se gleda sa stručnog stanovišta, na primer u kontekstu dečje kreativnosti, i zatim da se zapitamo: “Možda tako uništavam muzičku karijeru mog deteta pre nego što je ona uopšte i započela?”, ili krenuti spontano sa ličnog stanovišta: “E, sad hoću mir!”, ili ekonomskog: “Skupo će da me košta štimovanje klavira!”. Ako tog časa uspemo da rešimo situaciju, na roditeljskim ramenima je i dalje teško breme starih zahteva o tome kako treba da se bude dosledan; pravilo treba da bude temeljno promišljeno da bi postalo pravilo. Ili još gore: ako bi ovo pravilo trebalo da zaživi, onda je veoma važno da i drugi roditelj bude sa njime saglasan!

Ja hoću

To više nije tako. Jedna od mnogih prednosti ličnih granica jeste u tome što su one upravo lične i što mogu da se menjaju iz dana u dan. Ima dana kada uživam u sviranju klavira laktovima, a isto tako i dana kada to neću. I to je u redu.

Dijalog sa detetom može da bude na primer ovakav:

“Ne želim da sviraš klavir!”

“Zašto ne?”

“Zato što sada ne mogu da podnesem buku.”

“Da, ali juče sam smela da sviram.”

“Da, juče mi je bilo zanimljivo da to slušam.”

“Smem li? Samo malo? Biću tiha.”

“Ne, ne želim da danas to radiš.”

“E, baš si glupav!”

“Da, razumem zašto tako misliš, ali eto, danas sam takav.”

“Glupavi tata!”

Pokušajte da uporedite prethodno navedeno saneličnom formom: “Ne smeš da diraš klavir, koliko puta moram da ti govorim!”

“Zašto ne?”

“Zato što uništavaš klavir lupajući po njemu. Kad budeš starija i kreneš u muzičku školu, onda ćeš smeti.”

“Da, ali to je tako zanimljivo.”

“To uopšte nije zanimljivo, a uostalom, skupo je naštimavanje klavira nakon tvoje igre.”

“Ma, smem li ipak, bar malo?”

“Zašto ne možeš da poslušaš nešto kada ti se prvi put kaže? Idi sada u svoju sobu i igraj se sa nečim drugim! Imaš toliko skupih igračaka sa kojima se nikada ne igraš! Hajde sada! Ozbiljan sam!”

Ova zadnja verzija je većini roditelja bliža. To smo često slušali kao deca, a sada to često govorimo svojoj deci – ako smo nepromišljeni. Ne činimo to u želji da bismo narušili samosvest naše dece, ili stvorili lošu atmosferu, ali to se neminovno dogodi. To se ne dogodi kao posledica detetovog uzrasta ili nekog drugog tajanstvenogprirodnog zakona, već se dogodi isključivo zbog izrečenih reči. Te reči su hladne, kritički obojene, ponižavajuće i omogućiće nam da postavimo granice jedino ako se dete dovoljno uplaši kazne. Taj strah je čist otrov za blizak i skladan odnos između dece i roditelja, kao i između odraslih osoba.

Topao, lični iskaz počinje na jedan od sledećih načina: Ja hoću… Ja neću… Voleo bih… Ne bih voleo… Pristaću na… Neću pristati na… Mnogima od nas je teško da komuniciraju sa drugim osobama, čak i sa bliskim članovima poridice, tako ličnim i direktnim jezikom. Naši roditelji su nas bez oklevanja učili da nije lepo tako da govorimo, da je to drsko i nepristojno. Šteta, jer je to sprečavalo mnoge od nas da dobijemo ono što nam je potrebno od drugih ljudi – uključujući razumevanje i poštovanje naših ličnih granica i potreba.

Srećom, sva deca upravo progovaraju ličnim jezikom, dajući nam priliku da obnovimo lični jezik dok razgovaramo sa njima. Deca, na primer, bez okolišanja, često kažu za neko jelo: “Ja to ne volim!”, ili kada treba da operu kosu: “Ja to neću!”. Kada bismo mogli da naučimo da prihvatamo ovakve izjave sa poštovanjem i na taj način tražimo rešenje, onda bi naša deca naučila da poštuju naše granice i granice drugih ljudi. Ako, suprotno tome, započnemo borbu za prevlast, onda je to ono što deca uče.

Izmenjene granice

Granice podrazumevaju mnogo različitih stvari. Postoje one lične, gotovo privatne granice, kao što je na primer naše poverenje u druge ljude. Možemo da budemo toliko ranjeni nakon ljubavne veze da još mnogo godina nakon toga nismo u stanju da dozvolimo drugoj osobi da nam priđe dovoljno blizu, bez obzira što znamo da nas nikada ne bi povredila na način na koji smo bili povređeni u prošloj vezi. Na nama je da ponovo izgradimo poverenje, a za to nam je neophodno poštovanje naših (drugima često nerazumljivih) granica. Granice koje postavljamo u odnosu na našu decu najčešće imaju sasvim drugačije obeležje. One proizlaze iz naših stavova i ideja, i zato je lakše da ih menjamo – ukoliko pažljivo umemo da čitamo signale koji nam ukazuju da je potrebno da ih menjamo.

Govorio sam o ideji kako je za našeg sina najbolje da nauči da spava sam u svojoj sobi. Naš stav o tome je bio veoma čvrst, stoga smo sledeće dve godine supruga i ja proveli mnoge večernje sate kako bismo ga uspavali. Naučili smo, kao uostalom i mnogi drugi roditelji, da sedimo kraj njegovog kreveta i da nečujno dišemo. Naučili smo da se šunjamo po sobi, ali on se ipak često budio. Skoro dve godine nam je trebalo da napokon shvatimo da smo postigli upravo suprotno od onoga što nam je bila namera. Umesto privatnog života dobili smo posao u naizmeničnim smenama. Umesto samostalnog, dobili smo sina koji je zavisanod našeg prisustva, a umesto mogućnosti da slobodno i duboko dišemo nakon napornog radnog dana, mi smo sedeli i zadržavali dah. Tek kada smo uvideli našu glupost, kupili smo veći krevet i tek smo tada postigli ono što smo hteli.

Drugi važan signal koji upućuje na neophodnost promene jeste “destruktivni sukob”. To je učestali sukob o istoj temi, pri kojem i dete i odrasla osoba postaju sve više frustrirani i negativno raspoloženi. Kada se to događa, a sasvim je i sigurno da često događa, krajnje je vreme da odrasli ponovo razmisle o svom stavu ili o granici.

Ovo može da se potkrepi primerom odlaska na spavanje. Mnogi roditelji imaju stav, da naručito manja deca, moraju uvek u isto vreme da odlazena spavanje. Ukoliko zbog toga svakog dana dolazi do destruktivnih sukoba, onda roditelji moraju da razmotre sledeće: “Zašto mislimo da naše dete mora svakog dana u isto vreme da ide da spava? Da li je to samo zato što smo čuli od drugih da je tako najbolje, ili zato što nama tako najviše odgovara?” Ako je reč o prvom razlogu, onda ta granica nije lična, a takve granice je uvek teško menjati. Ako je u pitanju da to najviše odgovara našim vlastitim potrebama, onda sebi moramo da postavimo sledeća pitanja: “Da li naše dete ima manju potrebu za snom nego što mi mislimo? Da li je odlazak u krevet imeđu 19h i 20h ipak prerano za odlazak u krevet?” Možemo da eksperimentišemo i da na taj način vidimo šta pomaže.

Ako ni to ne pomaže, onda sebi moramo da postavimo sledeća pitanja: “Na koji način mi dete stavljamo da spava? Jesmo li proveli dovoljno vremena sa detetom od trenutka kada smo stigli kući? Da li mu dajemo dovoljno vremena kako bi se priremilo za spavanje, ili mu iznenada kažemo kako je, eto, sada, vreme za spavanje? Da li uživamo u tome da zajednički provodimo vreme dok ga kupamo i stavljamo u krevet, ili je to samo još jedna stavka koju moramo da obavimo? Da li je neophodno da sasvim promenimo svoj stav i razmotrimo kakav bi bio razvoj situacije ako bi dete samo odlučivalo o tome, ili ćemo da počnemo da menjamo naš način donošenja odluka?” Nijedan roditelj na svetu nije poput nas, baš kao što je i svako dete na svetu jedinstveno. Znači, mi moramo da eksperimentišemo, sve dok ne pronađemo rešenje koje svima u porodici odgovara.

Naše granice možemo da menjamo i bez nekog posebnog razloga. Jedne nedelje možemo sa uživanjem da se prepustimo muzici koja odjekuje kroz zidove dečje sobe, dok nam je druge nedelje ta ista muzika mučenje. To je u redu! Čovek je biće koje nije uvek u stanju da razmišlja logično i racionalno. Možda će deca da zaključe kako njihovi roditelji imaju jednu ili više slabosti, i šta onda? Sa time moraju da nauče da žive, isto kao što svi mi moramo da naučimo da živimo sa našim osobinama. Jedini zahtev prilikom menjanja granice jeste taj da odrasla osoba može da stoji iza njih. Nije dovoljna “logika” ili “razumnost” koje se samo naslućuju, ili prepreka nekog pedagoškog stručnjaka. Lične granice treba da budu deo vas i nećete morati kao takve da ih branite teorijskim objašnjenjima. Ovim stavom želimo da kažemo kako promena granice ne sme da ima karakter jeftinih rešenja pomoću kojih ćemo da sklopimo “primirije” sa jednim stresnim danom, nego time treba da jačamo zajedništvo sa detetom.

Međutim, ovaj zahtev se teško dostiže. Nekim roditeljima je veoma teško da pronađu sami sebe i svoje vlastite granice, tako da to sve na kraju ide i na njihovu štetu, i na štetu njihove dece. Tada je neophodno da se zatraži pomoć prijatelja ili stručnjaka. Mnogi od nas su odrastali u porodicama u kojima je dominiralo roditeljsko očekivanje da postanemo onakvi kakvi bi oni želeli. Bolna je spoznaja da ono što nam je osiguravalo ljubav naših roditelja, sada nas upravo to sputava da i sami postanemo dobri roditelji. Iako je to bolan put, to je često i jedini put za sticanje dečijeg poštovanja, kao i samopoštovanja.

Kada nam se ne posreći

Kada deca ne poštuju naše granice najčešće se vodimo tradicionalnim rešenjima, iz kojih slede posledice ili kazne. Bez obzira što je o tome ranije i bilo reči, treba da se ponovi da ova metoda funkcioniše samo ako kod deteta izazove dovoljno veliki strah, a zapravo ima velike posledice za obe strane. Na taj način, dečije granice bivaju narušene, a to neminovno razvija destruktivno ili samodestruktivno ponašanje. Pored toga, roditelji na taj način gube jedinstvenu bliskost koja bi trebala da postoji između roditelja i njihove dece.

Tražiti od drugih osoba (kako dece, tako i odraslih) da poštuju naše granice znači da ih molimo da nas uzimaju za ozbiljno, onakvi kakvi jesmo. To je temeljna želja svih nas i osnovni je preduslov za naš razvoj sa drugim ljudima. Deca hoće i mogu da svoje roditelje uzimaju za ozbiljno, ali pod uslovom da i oni to isto doživljavaju od strane svojih roditelja, kao i to da se roditelji međusobno poštuju. Upravo zato što to je ta potreba tako duboka, mi možemo da se razljutimo zbog nečega što je za druge potpuno beznačajno. Do takve vrste nesuglasja ne dolazi samo zbog prirode stvari, već zato što sami sebi pridajemo značaj, stoga želimo da i drugi to isto čine.

Zato se često čuju prepirke između roditelja i nešto starije dece:

“Nervira me to što uvek ostaviš svoju jaknu bačenu na podu u predsoblju!”

“Oh, ma svejedno…”

“Ne, nije svejedno. Skupo je da ti ponovo kupim….”

Odrasla osoba bi bila više u skladu sama sa sobom ako bi detetu odgovorila: “Možeš da misliš o svojoj jakni šta god želiš, ali mi je krivo ako ono što ti ja kažem smatraš da je nevažno!”

Važno je da odrasla osoba insistira na tome da je njeni najbliži uzimaju za ozbiljno, a ukoliko to iz nekog razloga ne čine, onda postoji jasna potreba za razgovorom kojim ćese utvrditi šta ih u tome sprečava. U odnosu između dece i roditelja to je čest slučaj. Što manje stojimo pri granicama koje smo sami postavili i što više “glumimo” roditelje, to je deci sve teže da nas shvate ozbiljno. Deca ne mogu da shvate odrasle ozbiljno ako oni sve vreme igraju uloge, bez obzira da li su to uloge mame, tate ili učitelja. Kada kao roditelji osetimo da se naše granice iznova i iznova krše, onda je dobra ideja da se posavetujemo sa detetom ili mladom osobom. Odaberite da to bude period u kojem nema nikakvog sukoba i recite na primer: “Kada sam te zamolio da poštuješ moje granice onda sam računao na to da ćeš da me shvatiš ozbiljno. Međutim, sada shvatam da ti je to teško i hteo bih da znam zašto je to tako?” Deca su ta koja često veoma dobro znaju da odgovore na ovo pitanje. Ponekad je u pitanju granica koja je nerealna, ali često je u pitanju i sam način na koji je ta granica postavljenja: kao naredba, kao diktatura ili je prožeta kritikom. U ovakvim razgovorima nije važno da se dođe do nekog konačnog zaključka ilida se postigne dogovor. Korisnije je ako se taj dogovor podrazumeva. Najvažnije je to da se odrasla osoba u razgovoru sa detetom postavi prema njegovim stavovima i mišljenju isto toliko ozbiljno kao što to očekuje i od deteta. Ako odrasla osoba ne daje dobar primer, razgovor neće uspeti. Ostaće samo ljutnja, sukob i osećaj krivice.

Razvijati se zajedno

Živimo u vremenu u kojem smo napokon shvatili da razlika između dece i odraslih ne postoji. Merilo kojim bismo trebali da se vodimo kada je u pitanje ophođenje prema deci je isto ono merilo koje važi i u odnosu prema našim prijateljima. Decu niti možemo niti treba da učimo svemu, nego je potrebno da se razvijamo zajedno u ravnopravnoj zajednici, ali pod vođstvom odraslih. Kada deca prekorače tu granicu, upoznaćemo tako i sami sebe. Kada narušimo njihove granice, bol i razočaranost u njihovim očima će nam reći koliko ih nismo upoznali. Možda još nismo dovoljno dobri roditelji onda kada dobijemo decu, a sigurno ćemo da postanemo kada to naučimo od dece, a to je za četrdeset-pedeset godina!

Jesper Jul