Umeće roditeljstva je oduvek bilo teško, i povremeno emocionalno uznemiravajuće. Pre 60 godina, kada sam ja rođen, roditelji su imali jedan važan izvor podrške koji je dolazio iz spoljnog sveta – jedinstveni moralni konsenzus u društvu. Postojale su opšteprihvaćene „metode“ od kojih je većina bila neuspešna u pogledu očuvanja mentalnog zdravlja, ali zato su bile vrlo uspešne u stvaranju uglavnom tihe i poslušne dece, kako bi se na taj način udovoljilo zahtevima industrijskog društva kojem je trebalo poslušnih i pokornih radnika. U poslednje dve decenije uslovi u kojima se deca vaspitavaju su se promenili radikalnije nego ikada u našoj istoriji.
- Nauka, pogotovo neuronauka, pružila nam je mnoštvo novih informacija o deci, o njihovim mogućnostima, ograničenjima, razvoju i emocijama, kao i o njihovoj egzistencijalnoj dobrobiti. Otkriveno je koliko je važan kvalitet odnosa između deteta i roditelja, sa posebnim naglaskom na „subjekt-subjekt odnos“; Sistemska teorija je opštepriznata kao najsveobuhvatnija teorija u pogledu analize i zalečenja porodičnih sukoba, kao i kada su u pitanju problemi lične prirode.
- Skup zajedničnih vrednosti i moralni konsenzus više ne postoje, što znači da su roditelji izgubili mnogo podrške koja dolazi iz spoljnog sveta. Pedagogija je pokušala da nadomesti taj gubitak, ali budući da se priroda profesionalne pedagogije u osnovi razlikuje od privatnog vaspitanja dece, pokušaj je bio bezuspešan. Današnji roditelji su suočeni sa ogromnim zadatkom da postanu „roditelji iznutra“. Posledice takvog zahteva se manifestuju na takav način da se većina mladih roditelja oseća nesigurno, i sasvim je razumljiv njihov vapaj za metodama u vaspitanju. To nas suočava i sa prvim važnim pitanjem: Da li je svrha metoda da zaleče roditeljsku nesigurnost, ili da deci omoguće zdravo detinjstvo? Drugo i ključno pitanje je: Ukoliko jedna ili više metoda iz „priručnika“ zaista uspeju da učine da se roditelji osećaju sigurnije, da li to takođe znači da će roditelji uspeti da osiguraju najbolje uslove za stvaranje i održavanje mentalnog zdravlja svoje dece?
- U poslednje dve decenije skandinavska deca su počela da provode približno 26000 sati svog detinjstva u pedagoškim institucijama koje su u obavezi da pohađaju. Te institucije su profesionalne i shodno tome razvijaju i niz metodoloških disciplina namenjenih raznim oblicima učenja. Njihova metodologija u pogledu ličnog i društvenog razvoja pojedinačnog deteta, kao i metodologija vođenja grupa, još uvek je primarno bazirana na pravilima i propisima, dok je cilj često samo poslušnost i odsustvo sukoba. Dugotranije posledice ovakvog načina tek treba da se istraže.
Većina metoda u roditeljstvu koje su trenutno na „tržištu“ imaju svoju osnovu u bihevioralnoj psihologiji. Njihovi glavni „sastojci“ su regulacija ponašanja, pozitivno potkrepljenje, itd. Iako je sve modernizovano i humanizovano (shodno tome se koristimo blažom terminologijom), bazu još uvek predstavljaju Pavlovljevi eksperimenti u kojima se željeno ponašanje kod pasa nagrađuje keksom, dok se suprotno ponašanje kažnjava strujnim udarom. To je, mogli bismo reći, staro vino u novim bocama, tj. hranljive vrednosti su ostale iste.
Moji prigovori ovim metodama su sažeti u sledećem:
- Kada između roditelja i deteta postavljate metodu tada ste ustanovili odnos sujekt-objekt, u kojem je dete objekt. Naučnici kao što su Daniel N. Stern, Peter Fonagy… zajedno sa većinom nourobiologa i neuropsihologa nam govore da je ovakva vrsta odnosa znatno udaljena od optimalnog odnosa kako u pogledu dobrobiti i razvoja deteta iroditelja, tako i u pogledu kvaliteta njihovog odnosa. Više od pedeset godina kliničnog iskustva u porodičnoj terapiji nam govore isto.
- Metode imaju za cilj da proizvedu kod deteta ponašanje koje se od strane roditelja/škole ili drugih odraslih osoba definiše kao „dobro“. Prema tome, neželjeno ponašanje može se slobodno eliminisati, što je u suprotnosti sa 99% naših otkrića u proučavanju i u radu sa porodicama koje imaju probleme. Naša saznanja govore da su izuzetno uznemiravajuća i/ili devijantna ponašanja jednostavno simptomi disfunkcionalnog sistema. Cilj odraslih danas je vrlo sličan onom pre 60 godina: poslušnost i odsustvo sukoba. Glavna razlika je da se umesto fizičkog i psihološkog zlostavljanja sada koristi moćna manipulacija. Ovaj proces narušava emotivni i egzistencijalni integritet dece.
- Iz iskustva znamo da što se više narušava integritet ljudskog bića, ono će se više prilagođavati zahtevima i očekivanjima. To znači da su takve metode osuđenje na „uspeh“, kao što je to uspevalo generacijama pre kada je u pitanju upotreba nasilja.
Za mnoge od ovih metoda se tvrdi da su „utemeljene na dokazima“. Kada pogledate studije koje pružaju te dokaze, shvatićete da su slabog naučnog kvaliteta, tj. da su izvedene i napisane od strane „uverenih“. Njihov takozvani uspeh meri se na kratkoročnoj osnovi: Da li je nestalo neželjeno ponašanje dece i jesu li roditelji manje frustrirani? Ja još čekam nezavisnu studiju koja bi se bavila dugoročnim posledicama takvog pristupa koje će se manifestovati na životni kvalitet, na kvalitet odnosa (na društvenom i ličnom nivou) i na kvalitet roditeljstva, a to će se dogoditi kada deca koja su bila izložena ovim metodama napune 45 godina.
Zahtev za metodama koje se „temelje na dokazima“ primarno je političke prirode. Celo područije roditeljstva i pedagogije u ovom trenutku je veoma haotično, tako da su političari (kao i stručnjaci) u iskušenju da pronađu podršku i alibi u „nauci“. „Utemeljeno na dokazima“ postalo je isto kao i „ispravno“ ili „dobro“ – bez daljih pitanja! Problem sa alternativnim pristupima koji su utemeljeni na iskustvu i praktičnim shvatanjima međunaučne i interdisciplinarne prakse jeste da ne mogu da budu lako „dokazani“, budući da odbijaju da proizvedu pojednostaljene metode. Mogu da razumem roditelje koji zbog osećaja izgubljenosti i nesigurnosti traže sigurnost u jednostavnim metodama – u svakom smislu te reči. Takođe, mogu da razumem zašto je političarima i administraciji mnogo lakše da prihvate koncept u kojem im fraza „utemeljeno na dokazima“ osigurava alibi. Ono što ja ne mogu da razumem jeste da stručnjaci koji znaju, ili bi trebalo da znaju bolje, takođe odobravaju i podstiču strategije u kojima se samo uklanjaju simptomi, ali se ne jačaju i ne razvijaju odnosi koji su utemeljeni na ljubavi unutar porodice, niti se jača zdrav lični i društveni razvoj deteta. Umesto toga, zadovoljavaju se idejom da te metode „deluju“. Dobro je poznata činjenica da sve takve metode uvek deluju ako se sprovode sa uverenjem, dosledno, duži vremenski period i u relativno izolovanoj okolini. Važno pitanje nije šta deluje. Ključno, etičko, stručno i političko pitanje jeste kako i zašto to deluje.
Sledeći važan prigovor sadašnjem zahtevu za metodama utemeljenim na dokazima jeste da isključuje mnoštvo iskustava, znanja i shvatanja, od kojih su mnoga takođe temeljno podržana od strane naučnih studija i otkrića. To znači, da za njih može da se smatra da su utemeljeni na dokazima, ali ne i na metodama.
Uzmimo sad moj lični pristup pedagogiji i vaspitanju dece koji je uspešno izbegao bilo koji pokušaj da bude kategorizovan i etiketiran (osim jednog prijateljskog predloga od strane švedskog kolege, da se moj pristup nazove: „utemeljen na dijalogu“). Način na koji mi inspirišemo odrasle da se odnose prema deci i mladima temelji se na malo više od 60 godina zajedničkog iskustva proizišlog iz primene više metodologija kao i otkrivanjem činjenica iz područija porodične psihologije i psihoterapije sa porodicama, kao i sa decom, mladima i odraslima. Uključene su i Sistemska teorija, takozvana Odnosna (relacijska) psihologija (Stern, Fonagy i dr.), takođe udeo imaju i završene i aktuelne internacionalne, međunaučne i longitudinalne studije (npr. švajcarski pedijatar Remo Largo), kao i studije neurobiologije i naravno pedagogije, sociologije i socijalne pedagogije.
Kada me pitaju za institucije ili projekte koji upotrebljavaju „Juulovo metodu“ ja uvek ustuknem i dodam: „Ako uspete da pronađete ijednu, molim vas da mi kažete. Doći ću i ubiću ih!“ Postoje dva razloga za ovako brutalan odgovor. Prvi je taj što način našeg rada ima mnogo izvora. Ja sam samo onaj koji ih je skupio, opisao i potom složio kockice. Nemam pravo da ih zovem svojim. Drugi razlog je taj što su temeljne vrednosti našeg rada upravo u naglašavanju individualnosti svake odrasle osobe i deteta i njihovih jedinstvenih odnosa, shodno tome, moralo bi da postoji onoliko „metoda“ koliko ima ljudi.
Naš rad je utemeljen na specifičnim vrednostima i principima ljudske interakcije, koji ga lako razlikuju od mnoštva drugih pristupa. U odnosu na temu ovog članka, od ključne važnosti je to da insitiramo na shvatanju odnosa (ličnog, kao i profesionalnog) između dece i odraslih, kao i na shvatanju odnosa „subjekt-subjekt“ za razliku od odnosa „subjekt-objekt“. Da biste primenili metodu na vašu interakciju sa drugim ljudskim bićem morate drugu osobu da gledate kao objekt, i u skladu sa našim vrednostima, druga osoba mora da pristane na ulogu objekta. Samo odrasle osobe mogu slobodno da pristanu na to. Deca i mladi moraju da se pokore ovakvoj podeli uloga, što znači da moraju da odustanu od svog integriteta i dozvole da njihove potrebe i granice budu zanemarene i povređene. Bez obzira koliko srdačno, ili sa koliko ljubavi je to učinjeno, to narušava princip ravnopravnog dostojanstva.
U određenim političkim krugovima uvođenje odnosa subjekt-objekt, kao i metode roditeljstva, shvata se kao deo konačne bitke protiv generacije šezdesetosmaša i njihovih vrednosti. Lično verujem da je to shvatanje pogrešno. Iako pripadam toj generaciji, nikad se nisam osećao kao šezdesetosmaš. Smatram da ono što ta generacija jeste ili nije učinila u pogledu promena vrednosti u društvu i u porodici, primarno je bilo politički motivisano, a zapravo nije bilo ukorenjeno u stručnim ili naučnim shvatanjima ili u organizovanim iskustvima. Na prvom mestu to je bio pokret protiv mnogih stvari, a najviše protiv svih autoritativnih struktura u društvu i u porodici. Demokratske vrednosti su u tom procesu postale vrlo važne. Delimično je istina da su te vrednosti, iako vrlo važne, daleko od dovoljnih da bi se postiglo to da esencijalni odnos između odraslih i dece funkcioniše sa obe strane. Isto se može reći i o njihovim ograničenjima i vrednostima prilikom redefinisanja ideje braka, života u paru, ili kada je u pitanju pedagogija i poučavanje.
Sadašnji pokušaj koji se svodi na to da se pomoću neokonzervativnih političkih metoda zamene te vrednosti i da se ismeju neizbežne greške i promašaji, zapravo je ponavljanje istih tih grešaka, samo što je filozofija „drugačija“. Takvi potezi su pogrešni, a ono šta je potrebno jeste da se izvuku pouke iz ogromnog znanja i iskustva koje se akumuliralo od 1968. godine. Ne treba nam još jedno politički motivisano prepravljanje roditeljstva, ali nam svakako treba trajni razvoj koji će se temeljiti na iskustvima današnjih roditelja i njihovim dijalozima sa različitim grupama stručnjaka. Do danas niko nema potpuni odgovor na najvažnije od svih pitanja: Kako mi odrasli da praktikujemo vođstvo nad decom i mladima na način koji ne narušava njihov lični integritet?“
Želim da dodam da se to pitanje postavlja, ali da još nema odgovora unutar industrije, politike i obrazovanja, pa vas zato molim da budete strpljivi i da ne iskaljujete svoje frustracije na deci u obliku pojednostavljenih metoda. Molim vas da prestanete da razmišljate primitivno vođeni suprotnostima (crno/belo) i pomozite nam da stvorimo originalne alternative svemu onome što ne koristi pojedincima i/ili porodicama i zajednici, bez obzira na to koja generacija ih je izumela.
Jesper Jul
