Deca i hrana…imajte poverenja
Ishrana, količina i kvalitet hrane, zdravlje, telesna težina, i mnogi drugi faktori brinu veliki broj roditelja. Oni predstavljaju segmente roditeljstva u kojima se verovatno najviše energije troši na ubeđivanje, podsticanje, pravila, granice i konflikte među roditeljima. Uzimajući u obzir značajnu pažnju i interesovanje koje odrasli posvećuju hrani, brojnim pitanjima vezanim za ishranu, kao i nezdrav način kontrolisanja telesne težine koji je prisutan među mnogim odraslim osobama, naša deca su pod velikim pritiskom. To se ogleda u zastrašujućem broju dece školskog uzrasta sa poremećajima ishrane, niskом samosvešću, nedostatkom sposobnosti da jednostavno vole svoje telo, kao i drugim ozbiljnim zdravstvenim problemima.
Nadam se da će ovaj tekst inspirisati neke od vas da pomerite fokus svoje pažnje sa kontrole i brige, ka strpljenju i poverenju.
Juče sam imao tu sreću da posmatram devetogodišnjeg već uveliko formiranog gurmana kako “izlazi iz senke“.To je bio moj unuk Aleks.
Moj sin i ja smo vrsni kuvari, priprema i uživanje u velikim količinama raznovrsnih jela pričinjavaju nam veliko zadovoljstvo. Kada je Aleks imao osam meseci sve nas je oduševio svojim apetitom i time što je mogao da pojede sve što smo i mi jeli. Nakon toga, njegov ukus je postao probirljiviji i njegovi roditelji su odlučili da postave određena ograničenja njegovog izbora, s obzirom da su želeli da nadgledaju njegovu težinu, i njegovo zdravlje. On je bio prilično sposoban da bira i traži šta želi da jede. Ukoliko to što on želi da jede nije bilo prisutno tokom obroka, jeo je veoma malo ili gotovo ništa od onoga što za određeni obrok bilo ponuđeno. Niko nije pravio problem oko njegovog ponašanja.
Kada bi dolazio u posetu, potrudili smo se da izbor jela bude po njegovoj volji. Isto kao što smo činili i za naše odrasle prijatelje i druge članove porodice. Kada je Aleks imao oko četiri godine jedno od omiljenih jela bile su mu špagete bolonjeze, sve dok jednog dana iznenada nije rekao: “Ne hvala, ja to više ne jedem”. Kao i uvek to nam je rekao veoma ljubazno jasno nam stavljajući do znanja tu činjenicu. Nije bilo krivice ni ljutnje u njegovom glasu. S obzirom da nikada nije bio kritikovan za svoje izbore on nikada nije kritikovao ni hranu ni kuvara. Kada sam ga pitao zbog čega više ne jede špagete bolonjeze, zastao je da promisli o tome i rekao: “Stvarno ne znam…mislim da se moje čulo ukusa predomislilo”.
Uprkos njegovom brilijantnom odgovoru, tajno sam bio pomalo razočaran situacijom koju sam doživeo kao njegov nedostatak zainteresovanosti za hranu. Nadao sam se da ću i sa njim deliti svoj entuzijazam vezan za hranu, kao što sam to činio sa njegovim ocem. Nedostajali su mi njegovi dolasci u kuhinju sa rečenicom: “Jasper, gladan sam! Šta ima za večeru?” Ali ne možemo imati sve!
U međuvremenu njegov otac se preselio na drugi kraj sveta i ne viđaju se tako često. Trenutno su obojica došli u posetu kod mene na nekoliko nedelja, i pošto je ove jeseni bilo mnogo divljih pečuraka moj sin je odlučio da ih ubere nekoliko za večeru. Aleks mu se uglavnom ne bi pridruživao u takvim poduhvatima, ali ovaj put je to uradio dobrovoljno. Pretpostavljam više zbog toga da bi proveo vreme sa ocem, a ne toliko zbog interesovanja za prirodu i pečurke.
Vratili su se kući sa punom korpom raznovrsnih pečuraka. Aleks je bio uzbuđen i srećan zbog berbe i prekrasne: “Fungi di Boscolo”. Njegov otac je izjavio kako će danas da pripremi testeninu, a za sutra rižoto i pitao je Aleksa da li bi on želeo da proba. Njegov odgovor je ponovo bio promišljen i logičan. “Nikada nisam voleo domaće pečurke, ali sam ih probao pre par nedelja i svidele su mi se. Pretpostavljam da bih voleo da probam i divlje pečurke”. Tokom čišćenja pečuraka i procesa kuvanja, Aleks je sedeo za stolom radeći nešto na svom I-padu, povremeno prilazeći svom ocu dok je bio za šporetom. Kada se hrana našla na stolu njegov prvi komentar je bio: “Izgleda pomalo neuredno, ali lepo miriše. Želim da probam”. Sledećih nekoliko minuta predstavljaju knjiški primer uživanja u hrani:
-“Baš je ukusno! “
-“Čak su i stabljike pečuraka ukusne. Bar od ove vrste…kako se zove ova vrsta tata? Nikada mi ne bi palo na pamet da su jestive. “
-“Glave pečuraka su ukusnije, mekše su ali ukusnije. “
-“Koje začine ste koristili? “
-“Dakle, majčina dušica i ruzmarin se kuvaju sa ovim sosom, a peršun se posipa posle? “
-“Osetim beli luk. Da li ste dodali belog luka? “
-“Ove pečurke su boljeg ukusa od onih koje je mama kupila. Mislim da su one bile sušene, ali se ne sećam baš najbolje. “
-“Pričaću mom drugu Davidu o ovome. Njegovi roditelji beru pečurke, ali on nikada ne želi da ih proba. Možda mu se svide. “
Niko od nas nije znao da on ima ovakve misli, niti da pokazuje tako detaljan, kompetentan i napredan interes za ono što jede. Ne mogu da tvrdim, ali sumnjam da su njegovi roditelji ikada pročitali moju knjigu o porodičnim obrocima. Oni su jednostavno pronašli sopstveni put, vođeni integritetom njihovog sina i svojim znanjem o ishrani, a pre svega svojim strpljenjem i poverenjem u njegove sposobnosti da može da donosi razumne odluke za samog sebe na duže staze. Nedavno je njegov omiljeni sport postao vožnja BMX bicikala i sada često postavlja pitanja u vezi sa proteinima i vitaminima, samo zato što je njegov trener ukazao na to da postoji veza između postignuća i ishrane.
Znatiželjan sam da vidim šta će nam budućnost doneti nakon ove više puta ponovljene lekcije: «Ne krotite reku, ona teče sama».
Jesper Jul
