Na putu ka odrastanju, deca ne vole da se roditelji pretvaraju da su nešto što nisu, već žele da ih vide onakvim kakvi oni zapravo jesu.

Svi smo rođeni sa visokim stepenom ličnog autoriteta. Od samog početka, prirodno izražavamo naše želje, potrebe pa i granice u odnosu sa drugim ljudima – i to već u uzrastu od četiri meseca. Tek kasnije učimo da se zapitamo i da se osećamo krivim zbog naših želja, potreba i sl.

Da bismo razvijali lični autoritet, potrebno je imati bar minimum samopoštovanja. Baš zbog toga, želim vrlo kratko da definišem pojam „samopoštovanja“. On se sastoji iz dve komponente:

  1. Koliko dobro poznajem sebe? Koliko dobro poznajem i svoje unutrašnje i spoljašnje ponašanje, svoja osećanja, vrednosti i lične granice. Ove komponente razvijaju se tokom celog života, dok tempo njihovog razvoja zavisi od interakcije sa okruženjem.
  2. Kako se u moralnom i emocionalnom smislu nosim sa onim što znam o sebi? Ovi sastavni delovi zavise od toga kako su se, prvenstveno roditelji, ponašali prema nama, pa onda i ostale odrasle osobe u našem životu.

Potpuno ubeđena u ljubav svojih roditelja deca sarađuju i preuzimaju roditeljski stav prema njima samima, bez obzira da li je taj stav priznanje (optimalna pretpostavka), pohvala ili zamerka, moralisanje, fizičko ili psihičko nasilje.

Zdravo vrednovanje samog sebe se prepoznaje po tome što čovek ima veoma trezven, nijansiran odnos prema sebi i prihvata sebe kako u dobru tako i u zlu. Tokom istorije vaspitanja, pokazalo se da većina ljudi preko trideset godina nije razvila samopoštovanje, pa i sposobnost da sebe ozbiljno shvati. Ukoliko sebe ne shvatamo ozbiljno, teško je dobiti poštovanje drugih i očekivati da će nas drugi shvatiti ozbiljno.

Žene posebno imaju poteškoća da ih drugi shvate ozbiljno

U ranijim vremenima, društvene uloge su predstavljale važan način kompenzacije, i davale su pravo da se drugi ljudi, uglavnom slabiji kažnjavaju ili ponize. Takav je bio podrazumevani deo patrijarhalnog vaspitanja i strukture moći. Žrtve su, pre svega, bile žene i deca, koje smo videli, ali ne i čuli.

Žene još uvek imaju poteškoća sa tim, da same sebe shvate ozbiljno – pogotovo u ljubavnim vezama. Iako su, u mnogim porodicama i pedagoškim ustanovama, žene preuzele moć.

Posle jednog mog govora, jedna mama me je pitala sledeće: «Imam troje dece – ćerku od četiri godine i dva sina: od šest i devet godina. Stalno se takmiče da bi dobili moju naklonost, pa se zbog toga često svađaju. Moj suprug mnogo putuje, a ja radim gotovo polovinu dana. Toliko sam iscrpljena po povratku kući da više ništa ne znam. Kako dovesti decu do toga, da prestanu da se svađaju zbog mene i da na kraju i ja malo „prodišem“?

Moja energija pripada samo meni, koristiću je onako kako ja želim

Moj odgovor je bio, da bi trebala početi sa tim, da prvo spozna sebe, odnosno svoje lične potrebe, granice. Zavrtela je glavom, dok je njena prijateljica sa odobrenjem klimnula. «Šta onda predlažete?» pitala me je majka.

Dao sam joj sledeći odgovor: «Kada večeras stignete kući, verovatno će već biti 23h. Probudite Vašu decu i recite im da dođu u dnevnu sobu. Kada svi budete sedeli u dnevnoj sobi, pogledajte ih u oči i recite im: Moja ljubav pripada samo meni, a ja ću je sama raspodeliti kako želim. Moja naklonost pripada meni i podeliću je kako ja to budem želela. Moja energija pripada samo meni i koristiću je kako ja želim. Laku noć i lepo spavajte!».

Bila je šokirana: Ne može buditi svoju decu u sred noći. Šta ako se budu osećali odbačeno? Šta ako je budu mrzeli? Da li može biti tako sebična ?

Bilo mi je sasvim jasno, da moj predlog stoji naspram generacijama utisnutog pogrešnog shvatanja ljubavi majke, ugnjetavanja i samoregresije. Mogao sam samo da joj predložim da razmisli o mom predlogu. Dve nedelje kasnije dobio sam i imejl: «Znala sam da je Vaš savet bio pravi, ali sam se ipak dvoumila. Zbog toga mi je trebalo čak nedelju dana da skupim snage. Svakako nisam probudila svoju decu. Pozvala sam ih pre uspavljivanja mlađeg sina i rekla im to što ste mi savetovali. Prvo su bili tihi, da bi potom stariji sin došao do mene da me zagrli. Ostalo dvoje je učinilo isto, a na moje iznenađenje svi smo osetili olakšanje i sreću. Od tada su obazriviji, a popodne mi daju čak pola sata da se odmorim, da bih, na primer, mogla nešto da čitam».

Naći vremena za ono što nam je bitno

Možemo reći da se ova majka kao i mnoge druge pokorila arhetipskoj ulozi majke sa kojom niko nije potpuno zadovoljan. Sada ima tu slobodu da više sazna o sebi, a da to omogući i svojoj deci. Sada može da pokaže svoj karakter. Ako ovo ne uradi, ili pak zaboravi na to, deca će je svojim ponašanjem svakako podsetiti.

Mnogi od nas proživljavaju ove krize u odnosima sa decom, partnerom ili roditeljima. Možemo čak osećati da smo sagoreli pre nego li skupimo hrabrost da ponovo nađemo sebe ili ono što nam je stvarno važno.

Kada nam to uspe, menja se način na koji zračimo, a odjednom se i drugi ljudi ponašaju drugačije prema nama. Sada je postavljen temelj našeg ličnog autoriteta, a sve ostalo ćemo od sada saznavati sa manje boli i moralnog premišljanja.

Ne moramo biti perfektni ili previše ljubazni, već samo svoji

Ovaj proces sam posmatrao i pratio kod bezbroj ljudi, kod ljudi koji su sebe videli kao žrtve dominantne dece, pretencioznih roditelja, uvredljivih kolega ili majki koje su kontrolisale svoju decu. Naša sopstvena deca su prva koja nas izazivaju i skreću nam pažnju na to da sami sebe shvatimo ozbiljno.

Ne moramo biti savršeni ili posebno ljubazni prema deci da bismo opravdali naše postojanje – moramo biti svoji. To je ono što naša deca, a i oni ostali, pokušavaju da nam kažu kada ih smatramo «ekstremno nemogućim», «totalno dosadnim» ili njihove postupke doživljavamo kao ekstremnu provokaciju. «Ne želimo da glumiš» time misle «budi ono što jesi!».

Niko ne bi trebalo da prihvati uvredu, bez dolazi od deteta ili tinejdžera – ali ideja da će oni sami od sebe prestati sa uvredama, a da mi odrasli ne evoluiramo kao ljudi je velika iluzija. Vreme u kojem smo mogli vođstvo da zasnivamo isključivo na moći je prošlo. Isti je slučaj i sa moći da kažnjavamo ili nagrađujemo.

Vašem detetu je potreban lični autoritet – možda čak i više nego što sami mislite da je vama potreban. On je najbolja prevencija na svetu, a ujedno i važan faktor u vašem odnosu kada nastupi kriza. Uz to, kako odrastaju, on će obogatiti i druge odnose.

Mene je koštalo pedeset godina, dok nisam izgradio svoj autoritet.

Srećom nisu svi tako tvrdoglavi kao ja!

Jesper Jul


Ovaj tekst je autorsko delo Jespera Jula. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu molimo vas da navedete autora teksta i link ka sajtu Familylab Srbija. Hvala vam na razumevanju.