Nema nikakve sumnje – svi se mi rađamo s različitim temperamentima. Neki od nas su povučeni i skloni filozofiranju, drugi su živahnog duha i prepuni inicijative, a neki su agresivni, pa ih ja zovem ratnicima. To su oni koji na svaki izazov ili prepreku gledaju kao na nešto što se treba suzbiti svom raspoloživom snagom. Neka deca kada su frustrirana, tiho plaču, jer ne mogu da pokrenu igračku, dok ratnici u istoj situaciji viču, bacaju i šutiraju igračku. Takvi će verovatno ostati do poznih godina i ne isplati se pokušavati menjati ih. Ne zna se uzrok takvog temperamenta, ali se zna da ga je često jako teško imati. Ratnici troše puno energije i imaju komplikovan odnos s drugim ljudima. Nismo svi ratnici. Kod nas ostalih, agresija, dakle, iritacija, ljutnja, bes i mržnja izviru iz raznih izvora. Jedan od njih je strah. Strah od nemoći, strah od gubitka, strah od smrti. Osećaj krivice često dovodi do agresivnog ponašanja. Kad više ne možemo da se nosimo sa osećajem krivice i samokritike, počinjemo da kritikujemo druge i prebacujemo na njih krivicu.
No, najčešći izvor agresivnosti jeste osećaj da nismo toliko vredni našim najbližima, koliko bismo to hteli da budemo. Potreba potvrđivanja da smo vredni onima koje volimo duboka je zajednička ljudska potreba i taj osećaj vrednosti temelj je naše samosvesti. U porodicama, neizostavno, s vremena na vreme dolazi do zastoja u komunikaciji. Počinjemo nejasno da se izražavamo i osećamo se neshvaćenima. Razmišljamo i doživljavamo stvari obrnuto i često nam je teško da se snađemo u tome. Ne uspeva nam da budemo prisutni duhom, pa se onaj drugi oseća napuštenim ili odbijenim… I tako bismo mogli da nastavimo sa nabrajanjem, jer postoje brojne stvari koje privremeno blokiraju kontakt i čine nas usamljenima.
Kada se to dogodi, tada izgubimo osećaj da smo vredni partneru ili roditeljim. Nekada je to neznatno i kratkotrajno, a neki put izgubimo tlo pod nogama. Naša prva reakcija je agresivnost. Postajemo nervozni, iziritirani, ljuti ili besni. Ova osećanja dolaze do izražaja na različite načine i u raznim oblicima. Ženama tradicionalno nikada nije bilo dozvoljeno da pokažu ljutnju na jednako otvoren i grub način kao što je to bilo muškarcima. Umesto toga one plaču.
Generacijama je deci bilo zabranjeno da plaču kada su ih roditelji maltretirali, pa su se umesto toga pojavljivali tzv. psihosomatski simptomi – glavobolja, stomačne tegobe, temperatura, hronični umor… da navedemo samo one najčešće. Muškarci često zaćute i potraže spas iza novina, TV-a, lovačke puške ili štapa za pecanje.
Sve su ovo kulturološki različiti, društveno prihvatljivi načini izražavanja agresije. Isto važi i za posledicu, usmeravaju agresiju unutar sebe – samooptuživanjem, depresijom, osećajem krivice i sl.
Kada jedan član porodice iznenada postane agresivan, to znači: „Osećam da vam nisam vredan koliko bih to želeo da budem. Osećam se pogrešnim, isključenim ili kao da vas opterećujem.”
Zbog toga je važno agresiji ponuditi dobrodošlicu u porodici. Agresija nije neprijatelj ljubavi i brižnosti, nego jedno od mnogobrojnih izražavanja ljubavi. Ignorisanjem ili suzbijanjem ona će i dalje rasti, vremenom će eksplodirati ili se samo zalediti. Zapravo, to je nelogično! Zašto postajemo agresivni, kritični i optužujemo ako se ne osećamo vrednima za zajednicu (porodicu)? Zašto ne reagujemo logično i ne postanemo, npr. tužni? Baš je to neobično!
Kod odraslih često dolazi do stanja latentne iritacije, što dovodi do osećaja da se svađamo oko bezveznih stvari. Kad to počne da se događa, krajnje je vreme da se veza analizira – uzajamno i svako samog sebe. Osećaj kako nismo dovoljno vredni našim najbližima je skoro uvek povezan sa realnim stanjem da, u stvari, i nismo tako vredni kao što mislimo ili se nadamo. Uzmimo jedan klasičan primer: Vekovima je najvažnija uloga muškarca u porodici bila nabavljanje hrane ili briga o svojoj porodici. Uz pojam rada vrlo retko se povezivala želja ili interes. Iako se ovakav stav u poslednje vreme polagano menja u razvijenijim delovima sveta, muškarac se još uvek prvenstveno vodi svojim prastarim porivom za zbrinjavanjem porodice i poboljšanjem životnih uslova.
Iako su i žene izašle na tržište rada, one još uvek u svojim srcima daju prioritet zajedničkom životu i bliskosti s partnerom ili decom, i eto sukoba! On naporno radi kako bi zadovoljio potrebe porodice i poboljšao ekonomsku situaciju, dok ona smatra kako on zanemaruje nju i decu. Mali broj muškaraca ima samouvid i retoričke sposobnosti da može da kaže: ”Slušaj, ja idem na posao upravo iz obzira prema svojoj porodici!” Ili, npr. žena koja provodi najviše vremena kod kuće i ima sposobnost za stvaranje kućnog ugođaja. Nakon svega učinjenog, ona se buni kako on ne ceni dovoljno njen doprinos. Oba partnera troše puno energije za stvaranje osećaja da su jedno drugome vredni, ali često ne stiču utisak da su njihovi napori urodili plodom. Zbog toga je povremeno važno razjasniti kako i koliko uspešno svako od nas ponaosob pokušava da izgradi osećaj vrednosti za drugu osobu. Agresija jednog ili oba partnera jasan je signal da se ova tema mora staviti na dnevni red.
Ovu povezanost osećaja vrednosti i agresije najjasnije mogu uvideti roditelji u odnosu prema svojoj deci. Gotovo da i nema odnosa u kojem će roditelji svoj osećaj vrednosti za svoju decu izgubiti bezbolno i jednostavno. Čim se to desi, mnogi od nas počinju da viču na decu ili ih kažnjavaju i tuku. Kao i većina drugih agresija, i ova potiče iz nemoći i straha. Deca ne uočavaju bitnu razliku kada ih roditelji istuku ili „samo” izgrde. U oba slučaja vrlo brzo će izgubiti osećaj svoje vrednosti za roditelje i reagovaće, upravo, agresivno. Počinju da odgovaraju, udaraju, tuku mlađu sestru ili sve okrenu „na unutra” i postaju turobni i opterećeni krivicom.
Za agresivnost roditelja uvek su odgovorni roditelji. To nikada nije krivica dece.
Takvi smo mi ljudi i zbog toga treba da pazimo da se agresija ne pretvori u spiralu zla u kojoj iz agresije proizlazi nasilje. Kao odrasle osobe možemo da razgovaramo jedni s drugima i razjasnimo uzroke agresije. Deci i mladima potrebna je naša empatija i volja za razumevanjem njihovog unutrašnjeg života. Njihova ljubav prema roditeljima je nesumnjiva, no, ono što je dovedeno u pitanje, je njihova samosvest.
Jesper Jul
Ovaj tekst je autorsko delo Jespera Jula. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu molimo vas da navedete autora teksta i link ka sajtu Familylab Srbija. Hvala vam na razumevanju.
