Ovih dana pronalazim dosta dobrih i korisnih tekstova o tome kako u najširem smislu možemo podržati decu tokom pandemije Corona virusa. Međutim, ono što je velikom broju roditelja sa kojima sam radila poslednjih nedelja zaista bilo potrebno jest podrška i usmeravanje u odnosima i komunikaciji sa svojim roditeljima.

Pada mi na pamet kako je nas, roditelje male dece, pandemija Corone možda i pre vremena pogurala u jednu novu fazu razvoja porodice…

Znate li šta je to “sendvič generacija”?

Vrlo verovatno ste i vi pripadnik ove generacije. Ova generacija nema veze sa starosnom podelom već sa specifičnim životnim okolnostima i predstavlja fazu kada se nalazite između “dve vatre”. Sa jedne strane, pojačane brige o roditeljima koji su sve stariji, a sa druge strane nalaze se zahtevi i izazovi koje nose vaspitanje i odrastanje naše dece.

“Moj otac misli da je nedodirljiv, to me užasno ljuti. Znate li šta mi je rekao kada sam mu predočila zašto je nužno da bude u samoizolaciji bez obzira što ima manje od 65 godina ? Odgovorio mi sa važi mama”.

Ovako jedna klijentkinja sa kojom radim opisuje svoj trenutni odnos sa ocem, odnos koji je ovih dana, po njenim rečima, pun frustracije, ubeđivanja, inata.

Da li i vi imate utisak da se vaši roditelji tokom pandemije ponašaju “poput dece”, pa ste vi prinuđeni da i njima budete roditelj? Pa podsećate, objašnjavate, kritikujete?
Ili se osećate kao malo posramljeno ili okrivljeno dete dok se obruč roditeljske kontrole i kritika steže oko vas?

Za mnoge od nas porodica porekla je emocionalno kompleksna arena u kojoj je često jako teško reagovati iz uloge odrasle odgovorne osobe. Bez ideje da zanemarim kompleksnost ljudske prirode i međuljudskih odnosa, kao i jedinstvenost perspektiva svakog od nas (ali i ne umanjim ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo) mislim da može biti korisno ukoliko istaknem neke pravilnosti u odnosima koje nikako nisu “uputstva za rad” ali mogu biti ok smernice na putu toga da bolje razumemo sebe i druge i to ne samo u kriznim vremenima.

  • Otkrijte šta je izvor vaše anksioznosti. Svi se trenutno nosimo sa izazovima koje ne poznajemo niti u potpunosti razumemo. Uz sve to, pandemija Corona virusa nije jedina izazovna situacija u vašem životu. Možda se borite i sa ekonomskom nesigurnošću, razvodom ili nečim trećim. Lako je u situacijama pojačanog stresa “zakucati” se u neadekvatne obrasce sukoba, okrivljavanja drugog ili prekida odnosa. Kada razumete sa čim imaju veze vaša neprijatna osećanja – šta je to što vas zapravo “žulja”, lakše vam je da se odvojite od njih i učite da umirite sebe i budete proaktivni pre nego da samo reagujete, regujete, reagujete.
  • Pritisak stvara otpor. Pritisak, nepoverenje i kontrola vode ka povratku na već pokušane strategije u ponašanju i ne dovode do novih, drugačijih ishoda. Možda ste hiljadu puta ponovili vašoj majci da je sad vreme da odustane od dnevnog rituala ispijanja kafe sa najdražim komšinicama. I onda je ona baš danas morala da svrati do komšinice pošto joj je nestalo praška za pecivo, ali nema razloga za brigu samo su kratko popričale na hodniku. Ovaj mali ali ne bezopasni “akt pobune” može samo da učvrsti vaše uverenje da je neophodno da još revnosnije motrite na ponašanje svojih roditelja. I tako nastaje začarani krug u kom ste vi, po pravilu, dežurni policajac, a vaši roditelji buntovni disidenti.
  • Više istog ne dovodi do promene. Do god samo vi preuzimate ulogu onog ko brine, vaši roditelji ne moraju da se nose sa sopstvenom anksioznošću ili neprijatnim emocijama. Do god vi preuzimate na sebe ličnu odgovornost drugih (odgovornost za misli, osećanja, potrebe, želje, integritet) oni ne moraju da se nose sa njom. Kada znamo da postoji realna pretnja da bismo mogli da izgubimo ljude koji su nam bliski veoma smo ranjivi i nedostaje nam kreativnosti u postupcima i često samo pojačavamo obrasce koji su nas i doveli do zastoja u odnosu. Tako da, ako vam vaš penzionisani otac sa visokim pritiskom ponovi da “neće grom u koprive i da je on dva rata preživeo” umesto da počnete da “osećate za oboje”, plačete ili još jednom izdeklamujete sve preporuke svetske zdravstvene organizacije postavite mu pitanja. Pitajte, šta ga najviše brine u ovoj situaciji? Želi li da čuje šta se u vama dešava kada on kaže da mu Corona ne može ništa? Pitajte, šta bi se desilo ukoliko biste pokazali veće poverenje u njegovu sposobnost da brine o svom zdravlju? Šta biste mogli konkretno da uradite da bi on to doživeo kao poverenje?
  • Granice. Ponekad morate da povučete jasnu crtu između vas i drugih ljudi da biste prekinuli status quo. Ali prva stvar je da dozvolite sebi da imate granice u odnosu na vaše roditelje, da dozvolite sebi da budete autonomna odrasla osoba. Potom da ih upoznate i poštujete. Granice nisu ništa drugo već saznanja o tome gde se mi završavamo, a počinje druga osoba. Ukoliko vam vaša majka prebacuje da je vaš brat zove dva puta dnevno, a vi samo jednom, ukoliko vama ta dinamika razgovora paše, sasvim je u redu da jednostavno kažete “tako je”.
    Takođe, bitno je znati dokle doseže naš uticaj, gde je njegova granica i to zaista nije lako u situaciji kada bismo kolektivno trebali da budemo posebno svesni da naše činjenje odnoso nečinjene ima ozbiljne posledice po druge. Vi možete imati potrebu, želju i očekivanje da vaši roditelji brinu o svom i zdravlju drugih ljudi onako kako vi smatrate da je ok ali šta će oni uraditi sa tim isključivo je njihova odgovornost.
  • Nađite svoj glas – lični govor. Znate li da u porodici učimo da govorimo ali i da ne govorimo. Još kao deca brlo brzo ukodiramo u sebe koje su to teme koje se prećutkuju ili koje delove sopstvenog integriteta moramo da utišamo ili negiramo da bismo pripadali i bili viđeni u našoj porodici. Ipak, da bismo bili prisutni, zastupali svoja uverenja i vrednosti i to pravo dali i drugima bitno je razvijamo lični govor. To je onaj oblik govora kojim opisujemo sebe, šta se u nama događa kada smo u kontaktu ili odnosu sa drugim. To je govor koji počinje sa hoću/neću, želim/ne želim. To je govor koji ne okrivljuje druge, ne koristimo ga kao metod za promenu drugog ali ostavlja utisak.“Mama, htela bih da me saslušaš, do sad sam bezuspešno pokušavala toliko puta, pa pomišljam da nešto nije u redu. Možeš li da mi pomogneš da shvatim u čemu je reč.”
  • Da, jedina osoba koju možete da menjate ste vi. Često baš ova tako moćna rečenica biva uzeta za izgovor kada nismo spremni da menjamo sopstveno ponašanje. Ipak, to ne znači da ne možete da utičete na druge. Razbijanje šeme nejasnog ili nefunkcionalnog odnosa javlja se kada poznajete svoje granice, zainteresovani ste da upoznate granice vaših roditelja i kada možete da kontrolišete sopstveno ponašanje pre nego da pokušavate da promenite tuđe. Takođe, nemojte očekivati da će se nakon jedne rečenice ili drugačije odigrane situacije vaši odnosi trajno promeniti. Za to je ipak potrebno vreme. Učenje da ne kontrolišemo, ne dajemo savete ili kritike već da smo zainteresovani, da pitamo i ponudimo našu otvorenost, ranjivost, ljubav i razumevanje nije mala stvar.
  • Potražite pomoć. Ok je i da vam je sve ovo trenutno previše ili da vam je potrebna pomoć i super je ako je zatražite. Ok je i da trenutno ne uradite ništa povodom vašeg odnosa sa roditeljima ali dobro da širite svoje perspektive. Pobrinite se za sebe.

Mi nismo birali svoje roditelje ali kao odrasli biramo način kako gradimo odnos sa njima. Posmatranje i promena našeg udela u izazovnim situacijama je od suštinskog značaja. Svaki odnos je poput laboratorije u kojoj vežbamo nekada da pokažemo ranjivost, nekada snagu ali svakako vežbamo da poruke upućene drugima prođu kroz filter ličnog govora.
Ovo je vreme kada je pored izolacije, a baš i zbog nje, bitno da se okrenemo jedni drugima i još jednom potvrdimo koliko smo mi ljudi duboko društvena bića i da tek kroz odnose u kojima poštujemo sebe ali i druge možemo ići napred.

Ivana Muškinja, nacionalni voditelj Familylab Srbija

Ovaj tekst je autorsko delo. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu molimo vas da to uradite u izvornom obliku, obavezno navedete autora teksta i link ka sajtu Familylab Srbija. Hvala vam na razumevanju.