Današnja deca su gotovo uvek pod nadzorom odraslih. Najčešće su pod kontrolom žena, koje neretko imaju poteškoće sa prihvatanjem prirodne agresivnosti.
Pomozite! Moj sin je imao svađu sa drugom i pljuvao ga je i sad potpuno ignoriše činjenicu da ga je vaspitačica grdila. Ima šest godina, inače je ljubazan, saosećajan, živahan i pričljiv dečak. Ponekad potpuno „podivlja“ i nikoga ne sluša. On zna razliku između dobrog i lošeg, ali kao da želi da pokaže da zna da bude ratoboran. Zašto se ovo dešava i šta ja mogu da uradim?
Pita mama.
Odgovor:
Bez poznavanja vašeg sina i njegovog života, usudiću se da kažem ovo: „Ne brinite. Nema razloga za brigu i kopanje po duši dece da bismo im tražili mane! Njegova vaspitačica i Vi ste mu rekli da ovo ponašanje nije u redu, i to je sve što ste i trebali da uradite. Možete slobodno da zaboravite ovu situaciju.
Vaše pismo mi je dalo priliku da dodam par opštih komentara vezanih za pitanja agresivnosti, naročito dečaka, u našem vremenu, ali se nadam da će Vam pomoći da vidite svog sina i Vaše sveukupno iskustvo u narednih deset do dvanaest godina u novom svetlu.
Osvrćući se na vreme od pre samo pedeset godina, decu su uglavnom podizale majke uz manju ili veću aktivnu podršku očeva. Ovo se promenilo u dve osnovne tačke: većina dece danas ide u jaslice, očevi sada imaju aktivniju i konstruktivniju ulogu. Pre pedeset godina deca su često provodila četiri do pet sati bez prisustva odraslih osoba. Ona su bila na ulici i dvorištu, u šumi, i svim različitim mestima gde su mogla slobodno da se razvijaju pod sopstvenim uslovima. Činjenica da u tom periodu, i u zapadnom svetu, većina majki nije išla na posao, ne znači da su deca uvek bila sa njima. Oni su zajedno sa drugom decom, često bili u rodno heterogenim grupama.
Bez odraslih
U ovom prostoru bez odraslih, deca su učila ono što moderni pedagozi nazivaju „socijalna kompetencija“. Ljubaznost i „lep govor“ deca su učila od odraslih, a određene socijalne veštine su učili u društvu druge dece. Prijateljstvo, spretnost, kreativnost i agresivnost su otvoreno iskazivani, i ono što se dešavalo zasigurno nije uvek bilo „lepo“ . Mnoge majke bi se verovatno onesvestile od šoka kad bi znale šta su njihova deca radila. Međutim, da su bili prisutni sociolozi verovatno bi bili u stanju da dokažu da je upravo nedostatak prisustva odraslih, omogućio razvoj ovih socijalnih veština.
U današnje vreme deca odrastaju u porodicama i institucijama koje su u potpunosti pod kontrolom ženskih vrednosti. Vi ih takođe opisujete kada naglašavate da je vaš dečak „ljubazan, saosećajan, živahan i pričljiv“. Ove osobine su naravno korisne, ali mogu izazvati i nekoliko ozbiljnih problema, pogotovo kod dečaka.
„Ženski svet“ je trenutno protiv agresije i zastupa prevenciju konflikata (sa izuzetkom potreba žena da skrenu pažnju na konflikte u odnosima sa svojim partnerom). To je paradoks jer su žene manje agresivne od muškaraca, ali vekovima nisu imale priliku da izraze svoju agresiju. Ova represija je sada postala samozatiranje i pedagoški ideal. Ne mislim da bi trebalo sada potpuno promeniti način razmišljanja i idealizovati agresivnost, već je uključiti kao zdrav i potreban izraz čovečanstva. Po mom mišljenju previše se bavimo prevencijom sukoba među decom i umešamo se mnogo ranije pre nego što deca imaju prilike da iz sukoba nauče nešto o sebi i drugima. Umesto toga oni uče od odraslih. A to je da agresiju moramo zadržati u sebi i prihvatiti da je drugi vide kao slabost.
Kada sklonite stege
Većina dečaka sudeluje u tom ženskom svetu i strpljivo uči da radi pod uslovima suprotnog pola, a njihovi očevi rade isto. Tako se dešava (na sreću) ono što se desilo sa Vašim sinom: uklonite stege i sva potisnuta agresija u kratkom trenutku plane u jednom danu. U ovakvim situacijama teško im je da preuzmu odgovornost, jer su naučili da je pogrešno “ako si takav“ ili “drugačiji od svih“, jer oni žive u kulturi u kojoj agresivnost nije prihvaćena kao deo ljudske prirode. U kulturi koja istovremeno idealizuje agresiju u svetu odraslih: u biznisu, sportu, u borbi za bolje radno mesto, borbi za pažnju i slično.
Potpuno se slažem da deca treba da nauče da se prihvatljivo ponašaju prema drugoj deci i odraslima, uz poštovanje i njihovih granica. Problem je u tome što bi ovo trebalo da se uči iz iskustva. To znači da deca treba da iskuse svoju agresiju, nekoliko puta u različitim okolnostima, pre nego što eventualno ne nauče da imaju razuman odgovor na nju. Sada je situacija takva da odrasli često intervenišu u sporovima i moralno osuđuju sve izraze agresije. Zahtevaju od dece da već sa četiri godine iskažu svoje granice i izraze svoj gnev rečima, što je potpuno pogrešno. Ovaj isti zahtev važi samo za mali broj odraslih u situacijama kada „odbace“ roditeljske i vaspitne uloge jer ljubaznost i „lep govor“ više ne funkcionišu. Značajni sukobi zahtevaju snažne, iracionalne emocije, a tek kada je sukob više puta deo ljudskog iskustva, mi postajemo sposobni za „razuman razgovor.“
Deca pod rizikom
Deca odrastaju u društvu koje im daje sve manje prostora za razvoj. Svake godine sve uži mentalni i fizički okviri. Jedna danska studija pokazuje da vaspitači u obdaništima za 18% dece smatraju da su pod rizikom. Više od 80% ove dece su dečaci. Ovo govori mnogo više o stavovima odraslih žena nego o socio-psihološkom stanju dečaka. Kada se vaše dete sledeći put vrati kući sa naznakom da je bio nevaljao, zagrlite ga i recite mu: Neko ti je stvarno stao na žulj. Šta ćes da uradiš? Njegovu agresivnost mora prvo dobro poznavati, da zna da će doći sebi. Ako nije dobrodošla čak ni u njegovoj porodici, još više će joj se priklanjati i samo će se povećati osećaj krivice. Da pljuvanje i udarci nisu prihvatljivi on već zna, ali što ga više budete podučavali manje će znati. Naučiće da potisne ličnu odgovornost za sopstvena osećanja i postupke, i / ili je prebaci na druge.
Jesper Jul
Ovaj tekst je autorsko delo Jespera Jula. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu molimo vas da navedete autora teksta i link ka sajtu Familylab Srbija. Hvala vam na razumevanju.
