Od poslušnosti do odgovornosti

Razvoj kompetencija u odnosima: mart – novembar 2010.

U martu 2020. godine započinjemo treći ciklus edukacije „Od poslušnosti do odgovornosti“ koja je namenjena profesionalcima koji rade sa decom i porodicama (učiteljima, nastavnicima, profesorima, vaspitačima, pedagozima, psiholozima, direktorima…) koji žele da unaprede svoja znanja i veštine u izgradnji odnosa s decom, mladima, roditeljima i kolegama na svojim radni mestima.

Na edukaciji možete da naučite:

  • Kako da uspostavljate i gradite odnose između dece i odraslih u vrtićima i školama,
  • kako da gradite odnose utemeljene na empatiji,
  • kako da oblikujete atmosferu u vrtićkim grupama i razredima,
  • šta znači biti odgovoran za odnose i preuzeti ulogu lidera u navedenim grupama kako da razvijate sopstveni integritet, veštine komuniciranja i samosvest u
  • vaspitno – obrazovnim okvirima

OBAVEZNA LITERATURA: Jesper Jul, Hele Jensen „Od poslušnosti do odgovornosti”


Raspored modula i mesto održavanja susreta:

1. modul      20.-22.3., Zagreb
Što su i kako se razvijaju kompetencije u odnosima?, Peter Schlichting Mortensen

2. modul    23. – 26.4., Novi Sad
Vođstvo odraslih u grupi/razredu, Dušanka Kosanović

3. modul    28. – 30.8., Zagreb
Izvori i načini podrške pedagoškim delatnicima, Kristin Ordnung

4. modul    8. – 11.10. Maribor
Od poslušnosti do odgovornosti, Dušanka Kosanović i Kristine Ordnung

5. modul   26. – 29.11. Novi Sad
Završna radionica – integracija naučenog, Dušanka Kosanović


Predavači i voditelji:

Kristin Ordnung je nemačka pedagoškinja u području muzike i pokreta i telesni psihoterapeut. Nakon obrazovanja u području porodičnog savetovanja prema radu Jespera Jula i ličnog iskustva u radu sa porodicama, 2010. g. u Berlinu osniva i vodi „Nemačko – danski institut za porodičnu terapiju i savetovanje“ koji radi prema principima iskustveno orijentirane porodične terapije. Glavno područje rada usmereno je na rad s porodicama i pedagoškim delatnicima u vrtićima i školama, najviše u području razvoja kompetencija u odnosima.

Dušanka Kosanović je hrvatska psihološkinja i porodični psihoterapeut. Voditeljica je Familylaba za Hrvatsku. Završila je porodičnu terapiju na „Nemačko-danskom institutu za porodičnu terapiju i savetovanje“ u Berlinu. Glavno područje rada usmereno je na podršku pojedincima i porodicama te na edukacijski i supervizijski rad s timovima u pomagačkim strukama i u poslovnom sektoru. Važno područje interesa i rada je područje psihoonkologije. Voditeljica je niza treninga, radionica i predavanja za stručnjake vezano uz područje komunikacije i odnosnih kompetencija.

Peter Schlichting Mortensen je porodični psihoterapeut edukovan na skandinavskom Kemplerovom Institutu gdje je nakon studija počeo da podučava i radi s Jesperom Julom. Nastavlja da sarađuje sa Institutom do 2010.g, nakon čega sudeluje u osnivanju Danskog Instituta za porodičnu terapiju gde radi i danas. Peter je u svom radu fokusiran na razvoj porodičnih kompetencija, kao i kompetencija u odnosima u profesionalnim timovima. Od 2015. godine sarađuje s organizacijom Familylab Association kao podrška u timskom radu članova asocijacije.

Novi ciklus edukacije počinje u martu i traje do novembra 2020. godine.
Edukaciju čini ukupno 18 dana, raspoređenih u 5 modula (2 x 3 dana i 3 x 4 dana)
Satnica je strukturirana tako da se isti dan (četvrtak/petak, nedjelja) može putovati na mesto održavanja modula i nazad.
Svaki modul počinje četvrtkom u 14.00h, a završavamo nedeljom u 15.00h.


Cena edukacije: 79000, 00 RSD.
U cenu nisu uključeni troškovi puta, smeštaja i obroka.

Iznos možete platiti u 4 rate, pri čemu je prvu ratu važno uplatiti pre prvog modula, a zadnju ratu pre završetka poslednjeg modula (novembar 2020.)
Za dvoje ili više polaznika iz iste institucije omogućujemo popust u iznosu od 30% po polazniku.

Kontakt i više informacija:
Ivana Muškinja, nacionalni voditelj Familylab Srbija
ivana.muskinja@familylab.rs
mob: 065 2003349

Preuzmite obrazac za prijavu

Nosioci projekta:


  

Familylab Hrvatska, Slovenija i Srbija uz podršku organizacije Familylab Association iz Švajcarske pokreću jednogodišnji projekt kojim, kao stručnjaci, želimo da inspirišemo, edukujemo i podržimo vaspitače, nastavnike i druge stručnjake iz sistema vaspitanja i obrazovanja u razvoju njihovih kompetencija vezanih uz uspostavljanje, izgradnju i održavanje odnosa s decom, mladima i roditeljima s kojima svakodnevno rade u okviru svoje pedagoške prakse.

Cilj projekta prvenstveno je usmeren na unapređenje kompetencija u odnosima zaposlenih u vaspitno obrazovnim ustanovama te njihovo povezivanje, zajedničko učenje i deljenje vrednosti koje su osnova za izgradnju mentalnog zdravlja dece, mladih i odraslih, kao i društva uopšte.

Edukaciju čini 5 modula, svaki modul je u trajanju od mininum tri dana. U svakoj zemlji održaće se  barem jedan modul prema navedenom rasporedu.

Način rada određen je ličnim pristupom svakog od voditelja modula, svi moduli se temelje na grupnom radu koji čini: deo stručnog izlaganja predavača vezano uz najavljenu temu, rad na primerima, diskusija i reflektovanje u velikoj grupi, kao i rad u manjim grupama.

Projekat povezuje tri zemlje donekle bliske u pogledu vaspitnih i obrazovnih tema. Gostovanjem predavača i stručnjaka kojima su glavno područje ekspertize upravo kompetencije u pedagoškim odnosima osiguravamo visok kvalitetu sadržaja i realizacije programa. Aktivnostima i rasporedom održavanja u tri zemlje želimo da povežemo naše polaznike i da pored edukacije omogućimo upoznavanje, razmenu iskustava i konstruktivne diskusije stavljajući u fokus dobrobit dece, mladih i odraslih – stručnjaka koji se njima bave, dakle pedagoške teme kao ključne i bitne teme u našim društvima.

Cilj projekta:

  1. Inspirisati i osnažiti vaspitače i nastavnike (zaposlene u vrtićima i školama) u razvoju kompetencija koje su ključne u izgradnji odnosa s decom, mladima i roditeljima.
  2. Povezivanje vaspitača i nastavnika iz 3 zemlje kroz deljenje i učenje iz zajedničkih iskustava

Šta su to kompetencije u odnosima?

Kompetencije u odnosima su znanja, veštine, svesnost i lični angažman koji su potrebni za izgradnju smislenih, osnažujućih i negujućih odnosa u stručnom, pedagoškom kontekstu; odnosa između dece/mladih koji pohađaju vaspitno-obrazovne ustanove i odraslih koji u njima rade, s ciljem da se prepozna i poštuje dostojanstvo i integritet dece i mladih kao i dostojanstvo i integritet odraslih koji ih podučavaju i za njih se brinu. Razvojem kompetencija cilj je da se pronađe i poveže ono što je dobro i potrebno za obe strane u sferi pedagoškog rada.

O kompetencijama u odnosima puno smo naučili od Jespera Jula i Hele Jensen, porodičnih terapeuta i stručnjaka koji širom Evrope podučavaju upravo na ovu temu i autori su niza stručnih članaka i knjiga; takođe i knjige „Od poslušnosti do odgovornosti“* – koja se bavi kompetencijama u pedagoškim odnosima

Prema autorima, profesionalna relaciona kompetencija je:

  • sposobnost stručnjaka da „vidi“ svako dete u odnosu prema njegovim ličnim premisama i da u skladu s tim odredi sopstveno ponašanje, a da pri tome ne izgubi vođstvo
  • sposobnost stručnjaka da u kontaktu s detetom bude autentičan
  • sposobnost i volja stručnjaka da preuzme punu odgovornost za kvalitet odnosa

Kvaliteti koji su ključni za razumevanje kompetencija u odnosima za ljude koji rade s decom/mladima su:

  • naš kapacitet da „vidimo“ decu – ko ona stvarno jesu, nasuprot onoga šta bi trebala da postignu
  • vođstvo u razredu/grupi
  • autentičnost
  • odgovornost odrasle osobe za kvalitet odnosa
  • ulazak u komunikaciju i svest da zauzimamo važno mesto u dečjem životu
  • izgradnja odnosa
  • kapacitet da život u vrtićima i školama učinimo što je moguće više ljudskim, a što manje metodološkim i pedagoškim svetom

preuzeto iz: Jesper Jul i Hele Jensen „Od poslušnosti do odgovornosti“, Izdavač Eduka, 2014., Beograd

Verujemo da većina ljudi koji su zaposleni u sistemu i obrazovanja daju najbolje od sebe. To znamo i po tome što ih lično poznajemo, prijatelji su nam, kolege i poznanici; iz našeg iskustva to su polaznici Familylabovih edukacija, seminara i supervizija na kojima smo se upoznavali; to su ljudi na koje se direktno odražava status koji vaspitanja i obrazovanje ima u društvu. Iz tih susreta znamo nešto o njihovom iskustvu i životu u vrtićima i školama i tokom niza godina prepoznajemo neke od njihovih potreba na koje ovim projektom, barem delom, sada možemo ponuditi adekvatan odgovor. Često te potrebe, čak i kada su prepoznate i imenovane u stručnim grupama, razredima ili zbornicama i uopšte u društvenom sistemu, nisu shvaćene ozbiljno pa stoga nedostaje odgovarajuća reakcija na ono što vaspitačima i nastavnicima treba u kontekstu razvoja i učenja vezano uz kompetencije u međuljudskim odnosima.

Koje su to potrebe?

Neke od prepoznatih potreba u našem dosadašnjem radu odnose se na potrebe da se vaspitači, učitelji, nastavnici i dr. osnaže u tome kako:

– da čuvaju i štite vlastiti integritet i dostojanstvo
– da čuvaju i brinu o integritetu, dostojanstvu i dobrobiti dece i mladih
– da pristupe nesporazumima i konfliktima koji se dešavaju u odnosima sa decom i roditeljima
da prepoznaju simptome i izvore stresa, načine kako da pomognu sebi i da traže adekvatnu podršku
– da se zauzmu za sebe i razvijaju svoju samosvest
– da grade autentičan autoritet u razredu, koji ne proizlazi samo iz pozicije moći i uloge
– da grade odnose s pojedinim detetom i razredom kao grupom
– da grade odnose s roditeljima i drugima koji brinu o detetu
– da poteškoće na radnom mestu vide kao prilike za razvoj iz kojih može da se uči, posebno iz iskustava koja su teška i neprijatna
– da grade grupe podrške u kojima se stvara poverenje i zajednicu koja je podržavajuća prema zaposlenima.

Vidimo da se potrebe poklapaju s onim što je esencijalno bitno za rad stručnjaka: s jedne strane, radi se o ličnoj odgovornosti i s druge strane o odgovornosti za odnos s decom i mladima.

Upravo time se bavimo u ovom projektu.

Deca i mladi velik i značajan deo svog života provode u vaspitno-obrazovnim ustanovama. To znači da stručnjaci koji tu rade zauzimaju značajnu ulogu u njihovim životima i stoga jer ponekad provode više vremena s decom nego njihovi roditelji. Iz te činjenice neupitno je da ti odrasli imaju izuzetno važnu ulogu, za koju ih niko ne priprema, niti se brine o tome kako im je u toj ulozi. Nemamo dovoljno obrazovanja u tom području, a ni sistemski podržanu dodatnu podršku za struke tako važne u našem društvu, struke koje utiču, oblikuju i brinu o deci od najranijeg uzrasta do završetka školovanja.

Deci ranog uzrasta, osnovnoškolcima i srednjoškolcima – svima im je zajedničko da su životno neiskusni i ranjivi i trebaju im odrasli koji su zainteresovani, kompetentni ljude da im budu dovoljno dobri vodiči u životu. Prvenstveno je to odgovornost roditelja ali s obzirom na to koliko vremena deca provode u pedagoškim ustanovama, neizbežno je da postoji značajan uticaj stručnjaka ovih profesija na živote dece i mladih. Ovde počinje i završava naš udeo u diskusiji da li je li škola i vaspitna ustanova. Ukratko rečeno: vaspitno je sve čemu su deca i mladi izloženi: vaspitna je i škola plivanja, u kojoj je glavni cilj da se nauči veština plivanja. To je tako jer snažan uticaj na decu imaju njihovi treneri; ono ko su oni, kako se ponašaju i kako komuniciraju – to oblikuje dete, utiče na njega, vaspitava ga. Isti uticaj imaju i vaspitači i nastavnici.

Vaspitan je i način na koji odrasli u privatnoj i javnoj sferi komuniciraju, i onda dok ne žele da «vaspitavanju». Uticaj odraslih se, kao i u svakom odnosu, odvija na dva nivoa: na prvom, sadržajnom – npr. dok nastavnik predaje gradivo matematike, istorije; dakle prenosi sadržaj i na drugom – odnosnom, tj. Procesnom nivou kroz koji se ostvaruje potencijal da se stvara i razvija povezanost između nastavnika i učenika.  Taj procesni deo je najljudskiji i najmoćniji deo njihove celokupne interakcije jer određuje kako se učenik i nastavnik osećaju u kontaktu jedan s drugim – prevladava li u tom odnosu npr. osećaj straha i nelagodnosti (koji se mogu javiti kod obe strane) ili npr. zainteresovanost, poverenje i podrška. Nastavnik može da se oseća jako loše tokom svog predavanja jer ima osećaj da priča sam sebi, u razredu je buka i malo ko ga sluša (pokušava da prenese sadržaj ali ne uspeva da uspostaviti kontakt). Ovakva situacija nije dobra za nikoga – utiče na samopouzdanje i samosvest nastavnika, pa na učenike od kojih neki mogu da omalovažavaju, neki da ignorišu, da sažaljevaju ili pokušavaju da slušaju nastavnika, a celina tih događanja stvara atmosferu u razredu. Ovo je primer iz kog znamo koliko je teško, «na ljudskom nivou», biti nastavnik, a formalno obrazovanje priprema nastavnike tek za sadržajni nivo.

Desi se da deca zavole one predmete iz kojih su imali nastavnike koji su im se na neki način svideli – često jer su se osećali dobro, prihvaćeno i vredno u kontaktu i komunikaciji s njima; ili su npr. bili  zanimljivi predavači, „strogi ali pravedni“ i sl. Slikovito rečeno – kada je uspostavljen dobar odnos, tada sadržaj lakše može «da teče»; što bi značilo da je deo puta do uspešnog učenja vezan uz to kako se svi uključeni osećaju u tom procesu, pri čemu „osećaju“ ne znači da su svi sretni i da se stalno bavimo njihovim osećanjima, nego da su uvaženi, prihvaćeni i dobrodošli u odnos.

Ponekad je zaista izazovno da uvažimo, prihvatimo decu koja u vrtiću ili razredu pokazuju emocionalne ili poteškoće u ponašanju (što je često povezano s porodičnom situacijom) i pokažemo im da su dobrodošla u odnos. S razlogom je to teško jer deca i mladi često nadilaze naše kapacitete da se nosimo s njima i da olakšamo zajedničku muku u kojoj se nalazimo. Kapaciteti vaspitača i nastavnika u najvećoj meri određeni su prirodnim talentom, životnim iskustvom, otvorenošću za dodatne edukacije i njihovom dobrom voljom pa neki lakše, a neki izuzetno teško, razrešavaju kompleksne situacije pri čemu su često, na žalost, prepušteni sami sebi. Uobičajeno je da se dete tada pošalje pedagogu/psihologu ipak taj potez ne rešava njihov odnos.

Pored prijatnih, složene i neprijatne situacije dešavaju se i u razgovoru s roditeljima, pri čemu su potrebne određene kompetencije obe strane da se sagleda i razreši situacija.

Samo iz ova dva primera vidimo da se vaspitači i nastavnici svakodnevno susreću i sa :

  • decom i mladima koji se nekad nalaze u teškim emocionalnim stanjima koja su posledica od lako do teško narušenih porodičnih odnosa; takođe su i posledica povremenih kriza kroz koje svaka porodica prolazi
  • decom i mladima koji prolaze kroz različita životna iskustva, eksperimentisanja, manje i veće gubitke i traume
  • različitim vrednostima koje deca usvajaju odrastajući u svojim porodicama
  • roditeljima – koji su konstruktivni i manje konstruktivni, s različitim iskustvima i uverenjima o vaspitačima i nastavnicima, s onima koji su spremnima za saradnju i razgovor kao i onima koji su spremni za kritiku i napad
  • celokupnim vrednosnim sistemom društva u kojem živimo

Ljudi koji rade u vaspitno-obrazovnim ustanovama svakodnevno se susreću ne samo s učenicima, nego s celovitošču dečjih života i vide simptome – ponašanja koja su dostupna opažanju (npr. agresivno ponašanje prema drugima, vršnjačko nasilje, autodestruktivno ponašanje (koje često nije lako dostupno opažanju), česta psihička odsutnost, poteškoće u učenju, depresivna stanja, psihosomatske poteškoće, neopravdani izostanci…).

Govoreći o dobrobiti, prevenciji i mentalnom zdravlju dece i mladih, jednostavno moramo videti koliko su nam kao društvu važni ljudi koji ih podučavaju – jer su često s njima i donekle ih poznaju. 

Školski sistem zainteresovan je uglavnom za njihov intelektualni kapacitet, u čemu nema ništa loše, ali nije dovoljno za mentalno zdravlje. Činjenica je da deca u škole dolaze kao celovita bića, što znači da osećaju i stres, strah, napetost, teskobu, ljutnju, tugu i ne mogu se toga da se reše samo zato što škola/vrtić to od njih očekuje. Ponekad su takva stanja uzrokovana i samim iskustvom i kontaktom s nastavnicima. Takva emocionalna stanja onemogućavaju proces učenja, pamćenja i reprodukcije naučenog, što je najviše na ceni. Nastavnici su, u birokratizovanom sistemu, odgovorni za to da ih poduče gradivu, ispitaju i rešavaju papirologiju; oni su u nakovnju između učenika i nadređenih struktura kojima odgovaraju. O tome kako je njima u školi – i deci i nastavnicima u bezbroj  svakodnevnih situacija i međusobnih susreta – kao društvo se profesionalno i konstruktivno malo ili gotovo uopće ne bavimo, a posledica toga je činjenica da je u sistemu vaspitanja i obrazovanja puno psihički i emocionalno ranjenih i povređenih, i to na sve strane.

U tom stalnom ne susretanju između očekivanog intelektualnog odgovora i reprodukcije naučenog s jedne strane i ukupnih ljudskih potreba dece i mladih s druge, odvija se život u pedagoškim institucijama i to na način koji neretko iscrpljuje sve uključene strane.

Delatnici vrtića i škola najčešće se oslanjaju na vlastitu mudrost i ustaljene prakse kada se dešava npr.

  • da je dete jako nemirno
  • da dete u datom trenutku ne može da kontroliše emocije
  • da je dete žrtva bulinga u razredu/grupi
  • da se agresivno ponaša u razredu/grupi
  • da detetu umire roditelj
  • da deca koja žive s jednim roditeljem pišu sastav na temu porodice
  • da se desi tragičan slučaj u vrtiću/školi
  • dete ima roditelja zavisnike
  • kao i mnoge druge situacije

Razvojem kompetencija u odnosima učimo kako da adekvatno reagujemo u sličnim i mnogim drugim situacijama s decom i mladima i kako da preuzmemo odgovornost za te odnose. Usvajanje ovih kompetencija ne znači da ćete steći psihološko obrazovanje; njihovo usvajanje je možda bliže prisećanju na naše autentične, ljudske reakcije prema deci i mladima – šta je to što im je potrebno od nas kao odraslih ljudi s kojima zajedno provode živote.

Ponekad se odrasli koji profesionalno provode svoje vreme s decom se te odgovornosti, u stvari, plaše pa je zato i ne preuzimaju. Ta nelagodnost se možda može smanjiti učenjem o tome što znači preuzeti odgovornost za odnos – to je odgovornost za ono što se dešava između nastavnika/vaspitača i deteta (npr. zainteresovanost i prisutnost – volja da se pristupiti i započne razgovor umesto da se agresivno dete isključi), a nije generalna odgovornost za njegov život.

Što više razvijamo kompetencije razvijaćemo i poverenje u sebe da znamo i možemo da razgovaramo i budemo sa decom i mladima na bolji način, koji čini dobro i njima i nama.

I na kraju, ukratko da naglasimo i važnost odnosa u kolektivu. Ti odnosi su važni jer oblikuju atmosferu u školi/vrtiću i određuju kako se nastavnici/vaspitači osećaju na svojim radnim mestima. Važni su zbog toga jer je pomalo paradoksalna pojava sprovođenja hvale vrednih preventivnih komunikacijskih i anti-konfliktnih radionica i predavanja za decu i mlade u školi u kojoj je npr. atmosfera između odraslih (u zbornici) mučna i u kojoj se većina ili neki ljudi ne osećaju dobro. Većina dece zasigurno puno nauči na takvim radionicama, međutim deca su uključena u celokupan sistem te konkretne škole i zbornica je važno mesto za život tog sistema – njena atmosfera se preliva i daje boje školi/vrtiću, određuje kako se ljudi osećaju na svojim radnim mestima.

Kada učimo decu i mlade o veštinama u međuljudskim odnosima i želimo da iz tog područja nauče nešto što mi sami nismo ni pokušali niti se usudili (npr. da se zauzmemo za za sebe, rešavamo konflikte, započnemo dijalog, tražimo pomoć u dijalogu, odustanemo od nekog svog insistiranja u ime odnosa i sl.) često je to podučavanje vrlo ograničenog dosega ili čak osuđeno na propast, a posledično nam deca i mladi naše nenaučene lekcije vraćaju pravo u lice.

Stoga, kada govorimo o važnosti odnosa u pedagoškim institucijama, govorimo o svim odnosima, njihovoj ukupnosti koja se odvija na svim mogućim relacijama: između direktora i stručnih timova i vaspitača/nastavnika i dece i mladih i svih ostalih zaposlenih u školi/vrtiću. Ova perspektiva je važna u okviru projekta jer smo svesni da će se polaznici, učeći o kompetencijama u odnosima, ponekad susretati s osećajem bespomoćnosti i ograničenjima njihovog konkretnog pedagoškog sveta; ograničenjima koja proizlaze iz, spomenimo samo neke primere: nedovoljne kulture dijaloga, straha od autoriteta, poslušnosti, brige za sigurnost radnog mesta, potom niza ograničenja zbog zapuštenog vaspitno – obrazovnog sistema, neadekvatnih praksi, nestručnosti, nezainteresovanosti za profesionalni razvoj i sl. Zaista, na ova i slična ograničenja ovim projektom nećemo moći da imamo direktan uticaj, ali ako osnažimo i podstaknemo svest da je moguća bolja, drugačija, empatičnija i stručnija pedagoški realnost, naš cilj će biti ostvaren.

Kome je projekat namenjen?

Ovim projektom u proces učenja o odnosima – prvenstveno o odnosima između nastavnika/vaspitača i dece/mladih te njihovih roditelja želimo da uključimo zainteresovane i motivisane zaposlene u  vrtićima i školama.

Stoga je on namenjen entuzijastičnim i intrinzično motivisanim stručnjacima zaposlenim u vrtićima, osnovnim i srednjim školama – vaspitačima, učiteljima/nastavnicima, stručnim saradnicima i saradnicima koji su otvoreni i zainteresovani za učenje u opisanom području i kojima se lični i profesionalni razvoj nalazi visoko na lestvici životnih vrednosti. Edukacijsku grupu će činiti podjednak udeo polaznika iz Hrvatske, Slovenije i Srbije, a iz svake zemlje se može prijaviti ograničen broj polaznika. Važno je sudelovati na svim modulima (celoj edukaciji); moduli nisu izborni.               

Za sudelovanje je potrebno razumeti engleski jezik, predavanja stranih predavača neće biti prevođena. Ukoliko razumete ali ne govorite engleski jezik, osiguraćemo prevod Vaših pitanja/komentara tokom rada i diskusija.

Podelite ove informacije sa zainteresovanim vaspitačima i nastavnicima.

Radujemo se Vašem sudelovanju i zajedničkom učenju!

Srdačan pozdrav,

Dušanka Kosanović, voditeljica projekta, koordinatorka za Hrvatsku

Ivana Gradišnik, koordinatorka za Sloveniju

Ivana Muškinja, kooridinatorka za Srbiju

Familylabov 18-dnevni trening za pedagoške radnike dramatično je promijenio moj pogled na način izvođenja nastave i rad u učionici. U modulima sam se upoznala sa pojmovima kao što su autentičnost, ekvivalentnost, integritet i osobna odgovornost. Često sam čitala o njima i mislila sam da ih razumijem, ali sam jih tek s ovim treningom uspela osvojiti i asimilirati u podsvjest. Pojmove sam integrirala i u svoj pedagoški rad.

Obrazovanje je temelj za razumijevanje zašto se djeca ponašaju kako se ponašaju, što mogu ja učiniti za to, i – jako bitno – gdje je moja granica.

Znanje koje imam danas mi daje moć i, za mene donosi veliko olakšanje u vremenu, kada svi pričaju o tome što bi učitelji morali učiniti.

Baš su nezaboravni i svi zabavni i prekrasni trenuci koje sam doživela tijekom ove edukacije. Učestalost sastanaka i trajanje same obuke spajaju i povezuju polaznike u mislima, osjećajima, empatiji …

Bojana Resanovič, učitelj slovenskog jezika, Osnovna škola Koper

Moji lični utisci sa seminara su visoko pozitivni, kako sa organizacijom, tako i sa izborom predavača koji su veoma profesionalno, ali na lak i razumljiv način nesebično preneli svoja znanja i iskustva.

Takođe, činjenica da su učesnici seminara iz regiona odnosno iz Slovenije i Hrvatske, je doprinelo kvalitetu seminara jer se tako može uvideti da su problemi i situacije sa kojima se u svakodnevnom radu susrećemo zapravo univerzalni odnosno životni.

Sve to se posebno iskristalisalo tokom radionica gde kao profesionalac možeš da potvrdiš I osnažiš svoje ranije aktivnosti do kojih ja sam više intuitivno dolazila i reagovala u nadi da stručno postupam. Jedno izuzetno i vredno iskustvo.

Jelena Ivančević Petrović, pedagog, predškolska ustanova Novi Sad

Na „dalek“ put od poslušnostidoodgovornosti krenula sam zahvaljujući svom srcu i dragim ljudima koji su mi pružili neizmernu podršku. Beskrajno sam im zahvalna, jer me je ovo putovanje obogatilo i lično i profesionalno.

Za mene ovo je bio rudarsko-filigranski rad na više nivoa. Povezivanje sa sobom put je do uspešnog povezivanja sa drugima. Nije bilo lako, ali je bilo neophodno, zapitati se ko jesi, da li dopuštaš sebi da budeš to što jesi, da li umeš jasno drugima to i da saopštiš, zauzmeš se za sebe i da druge posmatraš kao sebi ravne bez obzira na godine iskustvo, položaj.

Profesionalno, ne samo da sam dobila potvrdu da može bolje, drugačije, nego sam dobila i jasne smernice, praktične prikaze, kako stići od poslušnosti do odgovornosti. Kako se kao pojedinac nositi sa sistemom koji samo deklarativno zastupa vrednosti o kojima pričamo.

Nestvarno sjajna grupa Ljudi, sad Prijatelji,  sa kojim je učenje, na momente i bolno, bilo prava čarolija. Bilo je sjajno posmatrali kako smo se u ličnim razlikama „ogledali“, suočavali se sa sopstvenim ograničenjima i u podržavajućoj atmosferi dobijali prostora da rastemo i razvijamo se.

Voditelji ne samo da su nas vrhunski vodili kroz teorijski i praktični deo obuke, nego su nam svakim svojim gestom pokazali kako izgleda živeti vrednosti za koje se zalažeš.

Ovo iskustvo, mnogo je više od edukacije, ovo je 18 dana koji su pokazali da suštinske razlike ne postoje, da smo svi ranjivi, željni da nas drugi vide, uvaže…

Dušanka Popov, psiholog gimnazija Beograd

Suočena sa različitim izazovima, iskušenjima i problemima, kako u profesionalnom, tako i u privatnom životu, a vođena željom i ličnom potrebom da na iste odgovorim što adekvatnije, svrsishodnije i uspešnije prijavila sam se na seminar „Od poslušnosti do odgovornosti“. Seminar mi je doneo mnoge benefite i naveo me da duboko zaronim u sebe, putem samospoznaje i samorefleksije, prateći autentični doživljaj i izričaj i kroz iskrenu zainteresovanost za sagovornika, kako bih svesno i spremno preuzela odgovornost za sebe, ono što činim ili ne činim. Uz vođstvo stručnih predavača sa dugogodišnjim iskustvom i zahvaljujući grupi oformljenoj od profesionalaca sa sličnim problemima i potrebama, putem radionica, kroz divne konkretne primere iz prakse i ozbiljan, vrlo naporan rad, stekla sam korisna i plodonosna saznanja koja nastojim da primenjujem u svakodnevnom životu. Pored korisnog i pozitivnog iskustva, koje nosim sa ovog seminara, pomenula bih i da su se u proteklih godinu dana izrodila lepa i iskrena prijateljstva, što je veliki životni bonus, te bih svima zainteresovanim preporučila da se prijave i osvedoče se lično.

Ljubica Radović, socijalni radnik predškolska ustanova Novi Sad

Edukacija OPDO mi je jako važna, da sam odgodila datum operacije, koju čekam več 3 godine, kako mogu biti prisutna i na zadnjem modulu.

Maja Petričič Štritof, prof. engleskoga jezika, Gimnazija Bežigrad

Program „Od poslušnosti do odgovornosti“ osnažio me u onome što mi se čini najbitnijim u radu sa školskom djecom – kompetencijom u odnosima. Od prvog do zadnjeg modula slagale su se kockice osobnog razvoja na vrlo iskustvenoj razini te sam dobila uvide u područja i vještine koja sam mogla odmah u ponedjeljak primijeniti u radu s djecom i kolegama. Promjene koje sam uvela u svoj rad donijele su dugoročno pozitivne rezultate koji me vesele i čine zadovoljnijom u svom radu. Moduli su bili vođeni smisleno i dobro promišljeno, s nekoliko izuzetnih gostiju, u atmosferi koja je bila pozitivna, poticajna, iskrena i topla.

Lovorka Cesarec Ban, prof.engleskog jezika, Zagreb

Edukacija mi je pre svega pomogla u osvešćivanju pojmova kao što su integritet, lična odgovornost i granice, najpre zbog iskustvenog i procesnog pristupa koji je bio prisutan kroz svih 18 dana edukacije. Iako smo svi došli zbog razvoja profesionalih pedagoških kompetencija imam utisak da kompetencije koje smo razvijali su upravo bile unutrašnje i duboko lične, što se samim tim automatski odrazilo i na naše profesionalne odnose i način na koji doživljavamo naš rad i odnos sa decom, mladima, roditeljima ili kolegama. Pored vežbanja ličnog govora, vođenja dijaloga i upoznavanje sa pojmovima kao što su supervizija i intervizija, veliki značaj za mene je bio i čitav kontekst u kom smo bili grupa učesnika iz 3 različite zemlje , 4 voditelja edukacije svi sa istim vrednostima ali drugačijim pristupom, što je učinilo čitavu edukaciju još značajnijom.Ovu edukaciju bih preporučila svima koji žele da uđu dublje u razvoj svojih pedagoških kompetencija, koji su entuzijastični da uvode promene u obrazovno-vaspitne sisteme ali takođe teže i ka promeni sopstvenih obrazaca i uverenja, i koji su pre svega naklonjeni iskustvenom pristupu učenja kroz praksu i lični rad.

Vesna Lakovic, pedagog